Иницијације Денија Бојла

Као претходница веку Просветитељства и Разума, 17. век (најпре у књижевности) донео је велики број имагинација на тему Утопија или Изгубљеног раја. Чежња за Рајем и Рајским вртом постаје поново актуелна појавом Њу ејџа, а експериментисање халуциногенима неретко доводи до стања транса као својеврсне виртуелне реалности у којој је могуће достићи стање блиско божанству. Но, појам утопије током 20. и почетком 21. века неодвојив је од појма дистопије, антиутопије; одсуство једне призива присуство друге и обрнуто. У литератури, научна фантастика све чешће доноси антиутопијске наративе – О. Хаксли са "Врлим новим светом", Ј. Замјатин са "Ми", Р. Бредбери са "Фаренхајтом 451", Џ. Орвел са култном "1984", В. Бероуз са "Голим ручком", потом читав опус Филипа К. Дика, претече сајберпанка, и коначно  В. Гибсон – сликају мрачну будућност (или, пак, садашњост), а да би се она доживела, нису потребне инвазије ванземаљских створења већ људска аутодеструкција и проблематичан ступањ технолошког развоја који доводи до неизбежне дехуманизације.

Британски редитељ Дени Бојл, чија је филмска адаптација романа Ирвина Велша "Трејнспотинг" доживела статус култа, обележио је поп-културу деведесетих својим анархоескапизмом, црним хумором, и беспоштедним разрачунавањем са ером тачеризма. Хероински зависници у сопственом микрокосмосу, у свакодневној дози свога Раја, прототип су сајбер-генерације која је поодавно прерасла морфијумско-опијумске делиријуме својих претходника с почетка века. Јунаци "Трејнспотинга" "опажају возове", поред њих пролазе превозна средства, а они у свом референтном систему стоје/јуре својим релативистичким брзинама. Они не хрле Новом Атлантису као морнари Френсиса Бејкона, бродом, већ интравенозно или таблетама есида или екстазија. 

Пре сарадње на најновијем СФ остварењу, "Сунце", из ауторског "брака" Денија Бојла и писца Алекса Гарланда настала је "Плажа" и "28 дана касније". "Плажа" представља иницијацију јунака данашњице, бекпекера у посети Истоку и проналажење њу-ејџовског Раја на острву кога нема ни на мапама (стога остаје заправо фантазам самог јунака), технолошки нераздевиченог и лишеног свих сајбер-гаџета. "28 дана" су постапокалиптични хорор, дистопија, која је и филмским језиком значајни антипод "Плажи". Док је минуциозна фотографија Дариуша Конђија бојила "Плажу" ванвременским смарагдом, "28 дана" су дигитални видео близак сведеној естетици "Догме 95"; тако сирово и сурово изгледа Лондон у јеку мистериозног хибридног вируса који људе претвара у зомбије (Борислав Пекић са жанр романом "Беснило" највећа је референца који Алекс Гарланд као писац засигурно није заобишао).

Јунаци филма "Сунце" послати су бродом "Икар-2" у мисију спасавања човечанства. Наша звезда је на ивици угаснућа, а осмочлана посада има задатак да се приближи Сунцу како би га напунила нуклеарним горивом. Дословно, потребно је да га "рестартује". У филмској причи временски помереној у блиску будућност, за 50 година, тај велики извор живота и светлости (што је и филозофски и езотеријски  мотив (са)знања), постао је попут каквог божанства на умору. Посада брода мења свој курс ухвативши сигнал са раније несталог брода "Икар-1". А потом искрсавају хуманистичко-моралистичке и онтолошке дилеме, значај људске јединке се превреднује и доводи у питање у односу на добробит читавог човечанства.

Сам назив брода референца је на антички мит, на ту вечну тежњу за уздизањем, али и на онај технички ум, на техне која етимолошки упућује на један облик сазнања, доласка до Истине, која цивилизацију води ка напретку. Дедал, Икаров отац, један је од првих митских инжењера, пројектовао је не само вештачка крила већ и лавиринт. Директна интервенција на звезди (која је у многим цивилизацијама кодирала соларна божанства) представља велики хибрис – човечанство које се дрзнуло да измени ток космичког програма, тај неухватљиви алгоритам, тако што ће оправити тај звездани хардвер, приближава се Творцу самом. Фантазија коначног додиривања Сунца, сажимање са звездом, представља један од инспиративнијих визуелних момената филма, у коме ЦГИ ефекти, бешавно уткани у структуру слике, обогаћују импресију. Дени Бојл био је спреман за топљење воска на својим крилима.