Речници укоричени у људску кожу

О проблемима језика, о његовом очувању, чистоти, богатству, сиромаштву, језичким станардима, речницима, страним утицајима или пак "кварењу" језика најчешће питамо језичке стручњаке. Овога пута реч имају преводиоци, који у сталном додиру са страним језицима, теже да очувају и унапреде свој. Наши саговорници слажу се у томе да код нас језички стандарди постоје, али се не поштују, као и да су добри преводи много више од "консултовања речника".

Зоран Пауновић, преводилац са енглеског, сматра да се језик у данашње време много више квари него што се усавршава, зато што су инструменти његовог кварења, пре свега техонолошка средства брутално сведене електронске комуникације, много популарнији и распрострањенији од старомодних облика чувања и неговања језика, као што су књиге.

Испитивање граничних подручја

"Језик утврђених цифара и скраћеница којима свакодневно комуницирамо све је богатији; онај други, језик префињеније, не само књижевне комуникације, као да полако губи битку. Спољашње утицаје који нам намећу облике језичког комуницирања можемо, дакле, означити као позитивне уколико као критеријум имамо тежњу ка економичности комуникације; када је реч о естетској страни те комуникације, они су најчешће изразито негативни", сматра Пауновић.

Када је реч о језичким стандардима, Пауновић додаје:

"Наш језик, све у свему, и није толико нестандардизован колико се то обично мисли. Проблем је у томе што они чији би задатак требало да буде да те стандарде поштују и чувају, понекад и не знају за њих. Решења већине језичких недоумица могуће је пронаћи и у нашој нормативној литератури. Немогуће их је пронаћи, међутим, онда када немате недоумица. Арогантна самоувереност приучених писаца, преводилаца и осталих непосредних произвођача текстова, одувек је имала много погубније последице по језик него незнање које је свесно себе и својих недостатака".

Ниједан језик није сиромашан, ако умете да се њиме користите, сматра Пауновић и то илуструје многобројним примерима превода "непреводивих" дела. "И можда управо превођењем таквих дела понајвише доприносимо неговању и развијању сопственог језика, због тога што се у таквим подухватима упуштамо у испитивање његових граничних подручја".

Александра Манчић, преводилац са шпанског, енглеског, француског и италијанског, такође сматра да се постављени језички стандарди пре не поштују, него што недостају, а да језик кваримо сами.

"Телевизија, а пре свих РТС, и дневна штампа, а пре свих "Политика", требало би да се тих успостављених стандарда најстроже придржавају, а не придржавају се. Одговорност медија уопште није мала у том погледу. Пријатељица ми је испричала недавни догађај из школе: наставница српског у основној школи скреће пажњу ученици да је нешто погрешно написала, на шта ученица одговара: ′Нисте у праву, наставнице, видела сам на телевизији да се тако пише′ ", објашњава Александра Манчић, упућујући критику и школском систему: На пријемном испиту за средње школе од свих најтежи је испит из српског језика: од основаца се траже знања као да су сви листом будући филолози, а да при том, што и искуства на Филолошком факултету показују, у основној и средњој школи нису стекли знања неоходна да би се правилно писмено изражавали.

Језик се квари споља, лошим преводима, додаје Александра Манчић: "Постоје спољашњи утицаји као што су примање страних и стварање нових речи и израза, што може бити корисно и обогаћивати језик, а постоје и спољашњи утицаји који могу водити осиромашењу, што је најчешће последица погрешних, неуких и неписмених превода.

За доброг преводиоца је важно да добро познаје страни језик, али је још важније да до сржи познаје свој. У томе му речници могу помоћи – ако говоримо о недостатку и недостацима речника код нас, што је хронична појава – али само до извесне мере. Када погледате речнике српског језика, када погледате литературу која је коришћена при њиховој изради, видећете колико је ту превода. Видећете да је значај преводне књижевности за српски језик одувек био огроман. Сада је можда још и већи. Ако говоримо о домену високе књижевности, морамо имати на уму то да је наша култура мала, да је наша књижевност мала, и да се стога нужно ослања на преводе. Међутим, преводи чине огроман део књига штампаних на српском језику и у свим другим областима, не само у књижевности. И свуда је проблем исти".

Надречнички тајнопис

Аријана Божовић, преводилац са енглеског, дала је једну сликовиту визију језика и преводилачког умећа: "Књижевни преводилац није ни граничар ни цариник. Пре личи на кријумчара: провлачи се с једне на другу страну, а у торби носи жив пелцер који жели да пресади. Да би се биљка примила, мора јој створити сличне услове као преко, и још је неговати свим могућим и немогућим средствима која му с ове стране стоје на располагању. Кад се пелцер прими, кажемо да је превод уметност, или да се богатство једног језика прелило у други.

Сваки језик има своје особено богатство, мада још нико није измислио мерну јединицу којом би се оно поуздано измерило и потом упоредило с благом других језика. Ништа нам не вреди да пребројавамо речи у речницима. Речи су само коцкице које се морају сложити увек на нови начин да би добиле снагу и смисао. С енглеског је, на пример, ризично преводити из речника. Обиље идиома просто мами на преводилачке гафове. Али неки од тих идиома већ су безболно ушли у српски, а да заправо и не знамо ко их је превео. Може се и тако гледати на стране утицаје: важно је да не боле".

Језик се, дакле, квари изнутра. Чини ми се, ипак, да је преводилац ту најмање опасан кваритељ, из простог разлога што нема моћ да успоставља критеријуме.

Сличну, "живу" језичку слику дала је и преводилац са руског и мађарског др Драгиња Рамадански, која каже да превод није сав у језику, а понајмање у оном стандардном и чистом, да је он више у говору.

"Говор је конотативан, често ироничан, криптичан, слојевит, намагнетисан стилом. Руској књижевности, укључујући и совјетску, можда више него иједној другој, својствен је тај истанчани, надречнички тајнопис. Мислим да не треба фетишизовати језички пуризам. Превод је ту да афирмише протејске могућности нашег језика. Језик је, и у свом колоквијалном и у свом књижевном испољавању, жив организам, и нико не може да га зароби. Понајмање речници. Они увек безнадежно касне. Бити језички чистунац и преводилац а приори је немогуће. Допадне вам раскалашан, раздешен аутор или какав савремени јунак из подземља, и ви се горко кајете што сте све ове године затварали очи пред језичким крајностима. И то у свим стратусима: од молитве, преко бајалице, до псовке", објашњава Драгиња Рамадански и додаје:

"Неке речи су говорницима стално "на језику", на површини су језичке бујице, "на ти" са датом епохом. Неке речи се стандардизују, а неке тону на дно, у заборав, и стичу статус словесних фосила, раритета, провинцијализама, архаизама, варваризама. Преводилац, следећи писца, зарања до њих, вршља и бунари по језичком муљу, дише на сламчицу међујезичке синонимије, све у потрази за највишим, стилским и смисаоним двојништвом. Дословност је ту само једно пролазно одмориште. Морам да признам да ме као преводиоца радују управо те, језички померене, подробности. Уосталом, многи преводиоци испољавају ту фах-идиотију. Не причају много о смисаоном меритуму, који им често и није сасвим доступан, већ о језичком лику дела. Тежи се, наравно, разумној синтези, мада је превођење понекад и чин личне вере и дубинског повлађивања говору датог писца, његовој менталној матрици. То посебно важи за есејистику и поезију, које се најбоље преводе из језгра дубинске  сагласности".

Стерија и мађарски

Према речима Драгиње Рамадански лектори и коректори су прави чувари језика и они често доприносе лепоти превода, а речник идиома и синонима је напросто библија сваког преводиоца.

"А ту су и живи, ходајући речници, "укоричени" у људску кожу. Пресрећемо их питањима како се каже ово, како се каже оно. Или их просто ослушкујемо… Преводиоци би требало да се удруже и размењује своје микро-вокабуларе, из области које су, хтели-не хтели, језички прочешљали. Искрено мислим да је Евгеније Оњегин у преводу Милорада Павића – пушкинолик. Или најновији превод Естерхазија из пера Саве Бабића. Има деоница када пожелите да загрлите преводиоца, толико је једар, несебичан, раскошан или шкрт, већ како треба…језик превода. Недавно сам се вратила неким насловима из руске класике. Можда је дошло време за нову редакцију понеког превода, ако већ не и нови превод. Мислим и да је дошло време речника појединих писаца. А речник рима!? Да ли је то уопште могуће", пита се Драгиња Рамадански, која за крај додаје детаљ: