Борба на трговима

За неколико дана су се разбуктали нереди у Турској, а почели су као мирни протест, 28. маја, против изградње шопинг мола на простору парка Гези у оквиру трга Таксим у Истанбулу. Тај шопинг мол би требало да буде реконструкција центра изграђеног још у деветнаестом веку и порушеног 1940. Полиција је употребила силу против мирних демонстраната који су се супротставили булдожерима, па је омладина одговорила у свим већим градовима Турске и убрзо је постало јасно да постоји читав слој људи незадовољних начином на који премијер Ердоган већ деценију води Турску. Симболично, 4. јуна, је такође годишњица масакра на тргу Тијенанмен у Пекингу, када су тенкови изведени на улице наспрам ненаоружаних студената. ,,Арапско пролеће”, протести у Зукоти парку у Њујорку и дешавања у Турској – све то нам указује да долази до озбиљних промена у односу грађана и моћних.

Најочигледнија промена се дешава под кишобраном покрета за ,,Окупацију”, од Волстрита до Гези парка. На „Твитеру” и „Фејсбуку” вести о демонстрацијама се шире огромном брзином и учесници без икаквих цензура могу да извештавају о дешавањима из прве руке. Зато је смешно када Ердоган изјављује: ,,За мене су највећа опасност по друштво социјалне мреже”. Јасно је зашто муинтернет смета – некада је о протестима било и по 3.000 твитова у минути, а видео-снимци полицијске бруталности су преплавили интернет. То значи да није могуће пресећи мрежу организације, јер нема центра одакле полази писмоноша. За једног благо ауторитарног вођу то је најстрашнији кошмар звани анархизампод чудном заставом: Occupy Gezi.

Зато је Ердоган морао да нађе конкретног кривца у опозицији. Међутим, млади истичу да велики део демонстраната нема везе са опозицијом, а не треба заборавити да је протест започело педесет активиста за очување природе. Зато је и употреба сузавца и водених топова одраз фактичке немоћи. Питање парка се проширило на права грађана због растућег уплива ислама у законе. Тако је, на пример, један пар недавно опоменут за јавно показивање осећања. Зато сада многи демонстранти носе транспаренте с натписима о слободним пољупцима. При том, медији су очигледно под потпуном контролом Ердогана, а и у школству је повећан утицај ислама. Ипак, није то срж проблема.

Иза ових дешавања крије се пре свега сукоб капитала и јавног добра (трг, дрвеће, демократија). Тако се изнова испоставља да су религија и нација маске за сукоб економске моћи. Као што видимо, тргови и интернет су полигони интелектуалне, а нажалост и физичке борбе (за сада у нередима у Турској има двоје мртвих, а стотине су повређене). Трг је саставни део једне урбане целине и окупирање трга значи израз жеље да се равноправно учествује у јавном простору. Испоставља се да већина интелектуалаца који бар на неки начин имају да захвале Ататурку за своју позицију, живе у Истанбулу који се мења, а немају никакав утицај на промене. Највећи турски фотограф Ара Гулер каже за ,,Њујорк тајмс”: ,,Где је мој Истанбул? Све је само у новцу.” Дакле, урбанизам најбоље одсликава економске односе. Тако у Београду имамо контроверзу око изградње некаквог „Делта планета” на месту некадашњег нацистичког логора. Турска власт није консултовала своје најеминентније стручњаке за урбанизам и у том недостатку сарадње сe најбоље види ауторитарно понашање. Међутим, то није понашање самог Ердогана, већ Ердогана заједно с капиталом. Зато су се 4. јуна протестима придружили и синдикати.

Не може се, према томе, говорити о пуком сукобу исламиста и секуларних. Ради се о сукобу једног слоја људи који имају економску моћ, па самим тим и одлучују, и слоја релативно добростојеће омладине, деце интелектуалаца, која бивају истиснута од скоројевића. Шопинг мол заправо представља најбољи симбол свих социјалних немира у свету. Капитал је безличан и не интересују га јавна добра, осим ако може да их присвоји – као што су му потребна грчка железница или острва, „Телеком Србија” итд.

Наравно да су изјаве демонстраната често празне приче, флоскуле о демократији и правима. Такође, друштвене мреже могу бити коришћене за стварање побуна оркестрираних из иностранства. Ипак, нова технологија у начелу даје обичном човеку већи удео у расподели моћи. Захваљујући тој новој технологији сада постоји турска ,,Слобода на барикадама”: фотографија девојке у црвеној хаљини која стоји док је полицајац гађа сузавцем. Питање је како ћемо ту технологију искористити ми млади који носимо најсветлије идеје са огромном енергијом и дивном наивношћу, а истовремено смо затровани конзумеризмом и отуђењем – на нама, таквима какви смо, сав је терет будућности.

Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету, Њујорк