Borba na trgovima

Za nekoliko dana su se razbuktali neredi u Turskoj, a počeli su kao mirni protest, 28. maja, protiv izgradnje šoping mola na prostoru parka Gezi u okviru trga Taksim u Istanbulu. Taj šoping mol bi trebalo da bude rekonstrukcija centra izgrađenog još u devetnaestom veku i porušenog 1940. Policija je upotrebila silu protiv mirnih demonstranata koji su se suprotstavili buldožerima, pa je omladina odgovorila u svim većim gradovima Turske i ubrzo je postalo jasno da postoji čitav sloj ljudi nezadovoljnih načinom na koji premijer Erdogan već deceniju vodi Tursku. Simbolično, 4. juna, je takođe godišnjica masakra na trgu Tijenanmen u Pekingu, kada su tenkovi izvedeni na ulice naspram nenaoružanih studenata. ,,Arapsko proleće”, protesti u Zukoti parku u Njujorku i dešavanja u Turskoj – sve to nam ukazuje da dolazi do ozbiljnih promena u odnosu građana i moćnih.

Najočiglednija promena se dešava pod kišobranom pokreta za ,,Okupaciju”, od Volstrita do Gezi parka. Na „Tviteru” i „Fejsbuku” vesti o demonstracijama se šire ogromnom brzinom i učesnici bez ikakvih cenzura mogu da izveštavaju o dešavanjima iz prve ruke. Zato je smešno kada Erdogan izjavljuje: ,,Za mene su najveća opasnost po društvo socijalne mreže”. Jasno je zašto muinternet smeta – nekada je o protestima bilo i po 3.000 tvitova u minuti, a video-snimci policijske brutalnosti su preplavili internet. To znači da nije moguće preseći mrežu organizacije, jer nema centra odakle polazi pismonoša. Za jednog blago autoritarnog vođu to je najstrašniji košmar zvani anarhizampod čudnom zastavom: Occupy Gezi.

Zato je Erdogan morao da nađe konkretnog krivca u opoziciji. Međutim, mladi ističu da veliki deo demonstranata nema veze sa opozicijom, a ne treba zaboraviti da je protest započelo pedeset aktivista za očuvanje prirode. Zato je i upotreba suzavca i vodenih topova odraz faktičke nemoći. Pitanje parka se proširilo na prava građana zbog rastućeg upliva islama u zakone. Tako je, na primer, jedan par nedavno opomenut za javno pokazivanje osećanja. Zato sada mnogi demonstranti nose transparente s natpisima o slobodnim poljupcima. Pri tom, mediji su očigledno pod potpunom kontrolom Erdogana, a i u školstvu je povećan uticaj islama. Ipak, nije to srž problema.

Iza ovih dešavanja krije se pre svega sukob kapitala i javnog dobra (trg, drveće, demokratija). Tako se iznova ispostavlja da su religija i nacija maske za sukob ekonomske moći. Kao što vidimo, trgovi i internet su poligoni intelektualne, a nažalost i fizičke borbe (za sada u neredima u Turskoj ima dvoje mrtvih, a stotine su povređene). Trg je sastavni deo jedne urbane celine i okupiranje trga znači izraz želje da se ravnopravno učestvuje u javnom prostoru. Ispostavlja se da većina intelektualaca koji bar na neki način imaju da zahvale Ataturku za svoju poziciju, žive u Istanbulu koji se menja, a nemaju nikakav uticaj na promene. Najveći turski fotograf Ara Guler kaže za ,,Njujork tajms”: ,,Gde je moj Istanbul? Sve je samo u novcu.” Dakle, urbanizam najbolje odslikava ekonomske odnose. Tako u Beogradu imamo kontroverzu oko izgradnje nekakvog „Delta planeta” na mestu nekadašnjeg nacističkog logora. Turska vlast nije konsultovala svoje najeminentnije stručnjake za urbanizam i u tom nedostatku saradnje se najbolje vidi autoritarno ponašanje. Međutim, to nije ponašanje samog Erdogana, već Erdogana zajedno s kapitalom. Zato su se 4. juna protestima pridružili i sindikati.

Ne može se, prema tome, govoriti o pukom sukobu islamista i sekularnih. Radi se o sukobu jednog sloja ljudi koji imaju ekonomsku moć, pa samim tim i odlučuju, i sloja relativno dobrostojeće omladine, dece intelektualaca, koja bivaju istisnuta od skorojevića. Šoping mol zapravo predstavlja najbolji simbol svih socijalnih nemira u svetu. Kapital je bezličan i ne interesuju ga javna dobra, osim ako može da ih prisvoji – kao što su mu potrebna grčka železnica ili ostrva, „Telekom Srbija” itd.

Naravno da su izjave demonstranata često prazne priče, floskule o demokratiji i pravima. Takođe, društvene mreže mogu biti korišćene za stvaranje pobuna orkestriranih iz inostranstva. Ipak, nova tehnologija u načelu daje običnom čoveku veći udeo u raspodeli moći. Zahvaljujući toj novoj tehnologiji sada postoji turska ,,Sloboda na barikadama”: fotografija devojke u crvenoj haljini koja stoji dok je policajac gađa suzavcem. Pitanje je kako ćemo tu tehnologiju iskoristiti mi mladi koji nosimo najsvetlije ideje sa ogromnom energijom i divnom naivnošću, a istovremeno smo zatrovani konzumerizmom i otuđenjem – na nama, takvima kakvi smo, sav je teret budućnosti.

Diplomirao filozofiju i filmsku režiju na Kolumbija univerzitetu, Njujork