Више од драме

Промена заиста делује радикално: од ове године, од свог 52. издања, Стеријино позорје више није фестивал домаће драме, већ домаће драме и позоришта. То значи, другим речима, да се за најпрестижнију националну позоришну награду не такмиче, по први пут у њеној историји, само инсценације домаћих комада, већ и представе рађене по страним комадима, па и оне у чијој се основи не налази класичан драмски текст или драматизација.

Ова промена има дугу предисторију, чијом се пажљивијом анализом може доћи до закључка да она баш и није толико драстична, како је на почетку претпостављено. Она чак може да послужи и као добар пример како се значајне културне институције могу темељно концепцијски реорганизовати, а да се тиме не уништи њихова традиција, што у једном дубоко поларизованом друштву, као што је наше, делује готово као – немогућа мисија... Да би се одбранила ова смела теза о променама на Позорју као моделу успешне концепцијске обнове институција културе, треба се вратити у прошлост, у околности у којима се јавила горућа потреба да се нешто мења.

Укључивање страних представа

Распадом Југославије, почетком деведесетих година, Стеријино позорје је запало у двоструку кризу, истовремено културолошку и естетску. Културолошка се огледала у томе што је Позорје изгубило југословенски предзнак, који је био од суштинског значаја, јер је ова институција и основана као место за подстицање развоја, упознавања и размене у оквиру драмског и позоришног стваралаштва република бивше земље. Естетска криза јавила се због тога што је, услед сужавања селекције на српску и црногорску драму, а у комбинацији са задржавањем истог броја представа у конкуренцији, дошло до опадања уметничког нивоа програма и, сходно томе, урушавања интегритета Стеријине награде.

Када сам 2003. године постао прво селектор, а затим и уметнички директор Позорја, почео сам да спроводим оне стратешке промене које сам, годинама уназад, у критикама фестивала, сугерисао као могућно решење за актуелну кризу идентитета и квалитета. Промене су започете укључивањем страних представа рађених по нашим комадима у такмичарску селекцију, у чему је од великог значаја био међународни успех драмског дела Биљане Србљановић. Овај ниво интренационализације имао је две функције:

а) културолошку – увид у то како страни редитељи и други позоришни ствараоци разумеју нашу драму

б) естетску – директно поређење, на бази домаће драме, уметничких домета нашег и светског театра.

Остварене су обе функције, па смо тако могли да, на пример, видимо швајцарско читање Професионалца Душана Ковачевића, другачије и сложеније од оног које је у нашој представи спровео сам писац у улози редитеља. С друге стране, естетско поређење је детектовало озбиљну кризу, у првом реду, српске режије, али и других сегмената позоришног чина. У протекле четири године ни једна наша представа није победила на Позорју, ни једном наш сценограф није добио награду, а само једном наш редитељ!

Други ниво интернационализације огледао се у увођењу новог програма, Кругови, који је одмах стекао наклоност публике, медија и стручне јавности. Циљ овог програма је тај да се, довођењем страних представа бираних по тематском критеријуму који се мења сваке године, српска драма и позориште постављају у шире кругове – естетске, културолошке, социјалне – да се утврђују везе између тема и поетика присутних у нашем позоришту и оних које се јављају у страном позоришту, пре свега (не и нужно) оном из региона. Кругови су, у измењеним политичким условима, преузели културолошки задатак упознавања и поређења у неком ширем контексту, који је Позорје раније обављало у границама Југославије.

Међутим, у последњих неколико година, фестивал у Ужицу је запао у уметничку кризу, тако да су се створили услови, у координацији с ужичким колегама и уз консултације с водећим позоришним људима, да Позорје преузме ингеренције тог фестивала, те спроведе и ону другу стратешку промену – постане фестивал домаће драме и

Позориште у целини

Разлози за овакво концепцијско ширење су бројни. Позорје је основано педесетих година с мисијом да "интервенише" у оној области позоришног стваралаштва која је тада била у највећој кризи, а то је била савремена домаћа драма. Околности су се, у међувремену, битно измениле, савремена драма је постала најзначајнији "производ" српског позоришта, те зато ту функцију препознавања и суочавања с проблемима треба усмерити према другим областима (режија, позоришна критика, па и глума). С друге стране, у савременом позоришту драмски, нити било који други текст, нису нужна основа позоришне уметности; овим ширењем концепта фестивала управо су створени услови да се у потпуности легитимише театар који није драмски у класичном смислу, који спада у другачије

Тако селекција 52. Позорја обухвата, поред класичног "драмског театра", и мјузикл (Чикаго), постдрамско позориште (Сам крај света), самосвојни ауторски театар (Циркус Историја). Последње али не и најмање битно, ова промена омогућава да за најзначајнију националну награду конкурише наша целокупна позоришна продукција, а не само један њен део, онај заснован на домаћој драми, што је био случај од оснивања Позорја до прошле године.

Померање фокуса на позориште у целини, не значи да Стеријино позорје запоставља савремену домаћу драму, што је била основна примедба на рачун најновијих промена. Осим селекцијом за фестивалски програм, Позорје може и на друге начине да промовише домаћу драму: да наручује драме за фестивалску продукцију, да их објављује у часопису Сцена и другим издањима (управо је изашао други том Антологије најновије српске драме 1995-2005), да реализује идеју конкурса за најбољу савремену драму... Зато ми се чини да је петогодишњи процес промена показао да се трансформација и традиција међусобно не искључују. Нови концепт чува главне принципе Стеријиног Позорја – развој националог позоришта и драме, мултикултуралност, поуздано утврђивање највиших вредности домаћег театра – али их зато, без традиционалистичке сентименталности, прилагођава новом времену.