Више од хлеба

Жетва пшенице је у пуном јеку. Нешто раније него што је за наше поднебље уобичајено, али, према првим извештајима са њива – зрно је изузетног квалитета, а приноси, као и увек – веома шаролики. Од једне до осам тона по хектару. Према проценама стручњака, овогодишња погача биће "тешка" око два милиона тона. Са лањским прелазним залихама сасвим довољно за прехрамбену сигурност земље, а за извоз, кажу, претиче око 250.000 тона хлебног жита.

На први поглед све како се само пожелети може. Многи, поготово трговци, већ задовољно трљају руке. Наруку им иде и изузетно добра цена пшенице у комшилуку. На будимпештанској берзи тона пшенице за испоруке у августу стаје свих 197 долара. Не тако давно, пре коју годину, ми смо је продавали по упола нижој цени.

Извозом, дакле, тог вишка, од око 250.000 тона, Србија би могла да заради око 50 милиона долара. Лепа пара. Нема шта. 

Суштина ствари, међутим, није у том и таквом послу, ма колико пара тренутно доносио и јачао нашу незавидну укупну извозну позицију. Србија није Америка или Канада па да пшеницом сеје милионе хектара и да на основу тога постиже завидне извозне резултате. Огромне површине, просечан принос и ево робе за гладан свет. Наш циљ, о коме је пре неки дан говорио у "Политици" и сам ресорни министар др Слободан Милосављевић, а о чему се код нас, нажалост, још ништа озбиљније не предузима, није, нити може бити извоз сувог зрна, ма каква му цена била, већ његова прерада, па тек онда извоз. Исплативије је правити макар и резанце за супу, него извозити голо жито. Да се не говори о хиљадама других производа од хлебног жита кроз које би цена тоне пшенице била вишеструко већа од сваке берзанске цене.

Нама, дакле, треба нешто више од хлеба. Немамо рачунаре или аутомобиле за извоз, али имамо то мало здраве хране коју нудимо у најрудиментарнијем облику. Уместо да од наших малина, најквалитетнијих у свету, направимо бар полупроизводе или неке прерађевине вишег облика, ми их продајемо у смрзнутом стању за неколико евра по килограму. Зато они који је од нас набављају праве од њих чудеса. Веома често та роба нам се, наравно, са нашим малинама у њима, појави по вртоглавој цени у нашим продавницама.

Јасно је да Србија, тренутно, оваква каква јесте, не може за ноћ од повременог извозника аграрних вишкова да постане моћан експортер хране високе технологије, али колико данас треба да отпочне са првим корацима у том правцу. А то не може бити препуштено некаквој "невидљивој руци тржишта" и интересима проницљивих предузетника. То, бар у почетку, мора бити посао државе, оличене макар у надлежном министарству пољопривреде, чији први човек за јесен најави дугорочну стратегију развоја аграра. За такав потез нису нам потребни Европска унија, Уједињене нације или, не дај боже, Хаг. Можемо ми то и сами. Ваља се, за почетак, добро организовати и без комплекса искористити данашње искуство оних земаља које су пре двадесетак година са завишћу гледале шта смо то ми тада радили. Време је да почнемо да учимо од других.