Француска добила нову владу

Француска је јуче добила нову владу коју чини петнаест министара, седам жена и осам мушкараца, а коју је дневни лист "Фигаро" већ назвао "дрим тимом" Франсоа Фијона, премијера који је прекјуче именован.
Највише контроверзи изазвало је именовање Бернара Кушнера (67), социјалисте све до јуче, за министра спољних послова. Први шеф мисије УН на Косову и Метохији и суоснивач "Лекара без граница" је одмах јуче, после објављивања да је постао члан Саркозијеве владе, искључен из Социјалистичке партије са образложењем да је приступио влади коју је до пре неколико недеља поредио са владом Силвија Берлусконија, објавили су француски медији.

Шест кључних министарских места у новој француској влади добиле су три жене и три мушкарца, укључујући и Кушнера. Ален Жипе, бивши премијер и дугогодишњи сарадник Жака Ширака, постао је министар за екологију, сектор који Саркози сматра веома важним. Жипе, који је иначе оптужен 2004. за учешће у проневери фондова градске скупштине у време када је Ширак био градоначелник, познат је по доношењу непопуларних реформи деведесетих година.

Жан-Луј Борло који је као министар за рад и социјална питања стекао кредибилитет у влади Жака Ширака радећи на сузбијању незапослености, именован је за министра економије. Бивша министарка одбране Мишел Алио-Мари (60), коју Французи зову МАМ (скраћеница од имена и  презимена), сада је министар унутрашњих послова. МАМ је имала и председничке амбиције, али када је видела да нема шансе да победи Саркозија у кандидатури своје партије УМП, решила је да га подржи.

Рашида Дати (41), правница мароканско-алжирског порекла, која се истакла као Саркозијев портпарол у кампањи, постала је министар правде. Место је заслужила, како стоји у саопштењу, својим "унутрашњим квалитетима", али сматра се да је њеним именовањем сигурно послата и порука омладини из предграђа.

Нова министарка пољопривреде је Кристин Лагард, на челу новог министарства за имиграције и национални идентитет је дугогодишњи Саркозијев сарадник Брис Ортфе, док је за министра одбране именован Ерве Морен из странке Франсоа Бајруа. Из редова центриста је и Жан-Пјер Жује, нови државни секретар за европска питања.

Медији највише пажње поклањају Бернару Кушнер, лекару по професији и бившем министру здравља, контроверзном политичару који у Француској већ годинама ужива популарност, али и критике. Саркози је изјавио да су приоритети његове владе на спољнополитичком плану борба за људска права и глобално загревање, као и отопљавање односа са САД, и сматра Кушнера савршеним за тај задатак. Кушнер је један од малобројних Француза који је подржавао инвазију САД на Ирак, говорећи да он јесте против рата, али да је такође и против Садамовог режима, додајући касније да је захваљујући америчкој офанзиви свргнут "ђаволски диктатор".

Он признаје право на мешање у унутрашње ствари других земаља ради решења хуманитарних проблема, па је у том смислу подржао и бомбардовање Југославије 1999. године. После бомбардовања наше земље био је први шеф Унмика од јула 1999. до јануара 2001. Његовим радом биле су незадовољне обе стране – Милошевићев режим га је критиковао да ради у интересу албанских сепаратиста, а и Албанци су били незадовољни неким одлукама. После одласка са Косова његов став је био да "међународна заједница треба да настави да подржава Албанце на Косову, јер су они жртве, али да Косово не би требало да постане независно".

Рођен 1939. године у Авињону, Кушнер је крајем шездесетих година боравио у Бијафри са организацијом "Француска медицинска помоћ" која је 1971. трансформисана у "Лекаре без граница" и 1999. године добила Нобелову награду за мир. Касније је формирао нову организацију "Лекари света". Неуморан у промовисању интереса Француске (а и сопствених, додају његови критичари), Кушнер је у једном интервјуу, упитан када је био најсрећнији, одговорио: "Сваки пут кад осетим да сам користан."   

Левичар по политичком опредељењу, најпре је био члан Комунистичке партије Француске, а затим прешао у Социјалистичку партију из које је повремено излазио и враћао се, изузимајући кратак период у Радикалној партији левице средином деведесетих. У председничкој кампањи заговарао је да се Сеголен Роајал удружи са центристом Франсоа Бајруом сматрајући да је то једини начин да победе Саркозија.

Социјалисти сада питају како Кушнер може да дели колективну одговорност са владом која намерава да уништи француски социјални модел заштите. Евидентно је да Кушнер има и различите ставове о неким спољнополитичким питањима од Саркозија. Он заговара улазак Турске у Европску унију, док је Саркози одлучно против. Медији тврде да је сигурно да ће он унети нову енергију, елоквенцију и елан у Министарство спољних послова, али нису сигурни да ће његов запаљив карактер успети увек да се потчини дипломатским конвенцијама.