Ердоган дели Турску

Истанбул – Премијер Тајип Ердоган стоји пред морем оних који га подржавају машући турским заставама и узвикујући „Алаху акбар“, Бог је највећи, и критикујући демонстранте, који су против његове власти, призива духове отоманских песника, јавља Ројтерс.

Широм Истанбула, дижу се исте заставе са белим полумесецом и звездом на црвеној позадини, али величају неку другу Турску.

Нереди и протести избацили су на површину шизму турског друштва која враћа у двадесете године прошлог века када је Мустафа Кемал Ататурк на рушевинама османске теократије створио секуларну републику. Избацио је ислам из јавног живота, арапско писмо заменио латиничним, увео западна одела и женска права.

Оно што је настало била је каткад напета коабитација између „беле Турске“ – секуларне, Западу окренуте елите, и „црне Турске“ – конзервативног, вери окренутог становништва махом искљученог из привилегија државне моћи на које су пажљиво мотрили генерали који су себе дуго доживљавали као чуваре секуларизма.

„Био сам изненађен када сам видео све те људе који носе турску националну заставу“, каже Угур Генч (42), стојећи на истанбулском тргу који је постао средиште протеста. „И ми носимо исту заставу, али нисмо исто“.

На суседној барикади стоји жена са црвеном капом на којој је исписано „Ово је моја република“ и у мајици са Ататурковим ликом. Она сматра да секуларни устав Турске угрожавају Ердоганове религиозне присталице.

Турска застава постала је тачка окупљања обе групе које републику користе за сопствену ствар.

Ердоган је одбацио сваку могућност да снаге које су против њега, посебно они који су се читаве недеље борили са полицијом, представљају истинску Турску.

„Да ли су они који се за два сата нађу на аеродрому у Истанбулу, Адани, Мерсину и овде у Анкари – народ?“, упитао је током једног састанка у недељу.

Ердоганове присталице деле премијерове примедбе.

„Волим своју земљу“, каже жена представљајући се као Зејнеп. „Нећемо допустити да неки пљачкаши преузму нашу земљу и нашу заставу“.

Ердоганови манифестанти такође имају везе са Ататурком: портрети и транспаренти са његовим ликом.

Ердоган, који би могао да се сврста у категорију „црних Турака“, направио је историју 2002. када је на власт довео нову странку која окупља исламисте, либерале и националисте. Незадовољни традиционалним секуларним партијама, бирачи су поздравили планове социјалних реформи и реактивирања политичког ислама.

Само три године пре тога, Ердоган је био жртва сопствене љубави према речима и затворен због рецитовања поеме турског националисте оптуженог да је распиривао верску мржњу. „Џамије су наше бараке, кубета наши штитови, минарети наши бајонети“.

Демонстранти на Тргу Таксим, и другим градовима широм Турске, верују да се после три касније изборне победе Ердоганов стил, толико обожаван од бирача, претворио у нетолеранцију било каквог изазова унутар или изван његове Партије правде и развоја (АКП).

Ердоган међутим негира било какву субверзивну намеру према секуларној републици и наметање исламског поретка.

„Не могу да аплаудирам окрутности, не могу да волим оно што је окрутно“, рекао је Ердоган на митингу цитирајући Мехмета Акифа, османског песника који је написао турску националну химну али се одрекао Ататуркове Турске незадовољан секуларним уставом. „Ја сам непријатељ грешних дела али волим грешнике“.

Демонстрације су створиле необичну коалицију: кемалисти заједно са курдским активистима, либерали и левичари, унионисти и активисти геј права – могућа кичма новог цивилног друштва.

Ердоган вероватно ово није могао да очекује и јасно је да не прихвата да је напустио очекивања критика растуће генерације која сматра да се меша у њихов живот.

Кафеима по тротоарима је забрањено да точе вино а уведена су нова ограничења на продају алкохола – слична онима на Западу али критичари сматрају да је то више због Ердоганових циљева него због бриге за здравље.

Неки мисле да се Турска мења на други начин. Покривка за главу, симбол женске скромности која је некад била забрањена по државним уредима, данас се среће на универзитетима, чак и у председничкој палати. Ердоганова жена је уз њега, увек покривена, а премијерова размишљања о улози жена наговештавају његове традиционалистичке погледе.

Али, Ердоганове присталице на промене гледају као на ослобођење.

Када Ердоган цитира песника Акифа о љубави за „грешнике“, он између осталог говори о женама којима је у прошлости било забрањено да се, због исламске прекривке за главу, упишу на универзитет. „Грешник“, његов непријатељ, у ствари је поредак пре Ердогана који је гушио традиционалне турске вредности.

Многим припадницима средње класе одраслим у стриктно секуларној републици, Ердоганове речи и његова порука сасвим су туђе, Турску окрећу Блиском истоку а не Европи.

„Поздрављам моју браћу у Сарајеву, Бакуу, Бејруту, Дамаску, Гази, Меки, Медини“, каже Ердоган. Нема помињања Берлина, Париза или Лондона.

Али, многи са Таксима и других протеста довољно су млади да једино знају за премијера Ердогана. Он може да каже да су направљени у складу са његовим реформама.

Неки на Таксиму сматрају ипак да премијер сређује рачуне из времена ограничења религији у прошлости.

„Премијер каже да ми провоцирамо, али он је прави провокатор“, каже Ече Шимшек (17). „Он користи ислам да провоцира народ. Он веру спушта на ниво да расправљамо о томе да ли неко носи мини сукњу или мараму на глави, што је погрешно“.

Зато Ердоганови критичари тврде да је уназадио демократију.