Ђаволови, лукави адвокати

Од нашег специјалног извештача
Кaн, 19. маја – "Градски амбијент, друштвени систем и окрутна реалност свакодневице без искрених међуљудских комуникација, основни су мотиви ′Лета црвеног балона′", каже о свом првом француском искуству, кинеско-тајвански редитељ Ху Шјао-Шјен, чији је филм (снимљен у Паризу) инспирисан делом из 1956. године – "Црвеним балоном" Алберта Ламориса, који је награђен "Златном палмом" и "Оскаром" за најбољи оригинални сценарио.

Шјао-Шјен је још једном потврдио да је мајстор детаља свакодневице и међуљудских односа, као и непогрешивог одабира инерпретатора својих филмских идеја и снова. У овом случају, Жилијет Бинош, која је филму подарила раскошну широку скалу емотивних, гласовних и глумачких могућности. Шјао-Шјенов филм свечано је отворио програм "Известан поглед", а у програму "Петнаест дана аутора", после 50 година, биће поново виђена (сада рестаурирана) оригинална верзија Ламорисовог филма.

У главном такмичарском програму, велико интересовање је владало за "Изгнанство", други филм у каријери "Златним лавом" награђеног руског редитеља Андреја Звјагинцева. Од њега се очекивало да поново подари снажну визуелно-поетску драму, што је и учинио, посегнувши за аутобиографским штивом Вилиама Саројана и истраживши митску тему односа и базичног неразумевања између мушкарца и жене. Међутим, претерана жеља да гледаоцу на крају појасни све отворене мистерије у филму и узроке велике трагедије, Звјагинцева одводи у нежељеном правцу. "Изгнанство" је безразложно оптерећен двоструким крајем. Као и у "Повратку" и овде глумачки бриљира Константин Лавроњенко у главној улози, парира му Александар Балујев, а појавом плени и норвешко-шведска глумица Мариа Боневи...

Данашњи такмичарски дан протећиће и у знаку великих канских миљеника – Итана и Џоела Коена и њиховог новог дела "Нема земље за старца" ("No Country for Old Man"), насталом према роману Кормака Мек Картија, са Џошом Бролином, Хавијером Бардемом, Томијем Ли Џонсом и Вудијем Харлесоном у главним улогама. Коенови су први пут у Кану били 1987. године са филмом "Аризона јуниор", 1991. троструко били награђени ("Златна палма", најбоља режија, најбољи глумац) за "Бартон Финк", за "Фарго" 96. освојили поново награду за најбољу режију, потом се у континуитету појављивали са филмовима "О, брате где си" и "Човек који није био тамо"... После серијала комедија, Коенови се у новом филму враћају својој раној – тамној страни и нуде симултано разголићавање америчке криминалистичке драме, проширујући интересовање за библијске теме и крваву свакодневицу што освањује у новинским насловима. Поигравајући се на ивици апсурда и тешке ироније, уз употребу предозираног црно-горког хумора и крвавих сцена, Коеновима, нажалост, већ на средини филма конци испадају из руку, и почетна, примамљива идеја на крају поприма утисак великог бесмисла.

Много већег узбуђења било је на пројекцијама два расна политичко-документарна филма (ван конкуренције), од којих је један "Сико" Мајкла Мора (добитник "Златне палме" и "Оскара"), а други "Тероров адвокат" филмског ветерана Барбета Шредера.

Дијагностикујући амерички систем здравственог осигурања кроз путовање на Кубу групе спасилаца, оболелих током рашчишћавања рушевина њујоркшких кула, Мајкл Мор је поново подарио провокативан филм, и на себе "навукао" истражитеље америчког Treasury Department-a. Мор сматра да је истрага покренута тек када се чуло да поново иде на Кански фестивал и да истражитељи греше уколико су помислили да ће им поћи за руком да га "обоје Кастровим бојама". "Нека прво виде филм", поручује Мор, један од најжешћих критичара душтвено-политичких неправди и глобалних потеза Бушове администрације...

О почецима оног што неки називају "тероризам" и "терористичка акција", а други сматрају "револуцијом" и "борбом за ослобођење", говори дугометражни документарни филм "Тероров адвокат" Барбета Шредера, кроз портрет једне од најконтроверзнијих личности двадесетог века – француског правника Жака Вержеса. Комуниста, антиколонијалиста или десничарски екстремиста, све су то одреднице које су пратиле и прате, харизматичну, али и веома мистериозну Вержесову фигуру, још од његове историјске одбране Ђамиле Бухиред (касније се са њом и оженио), симбола алжирске борбе за слободу (била је осуђена на смрт због подметања бомбе у млечном ресторану), па до његових одбрана чувених терориста Аниса Накашеа, Магдалене Коп и Јоханеса Вејнриха, чак и Карлоса званог Шакал и нацистичког злочинца Клауса Барбија. Интервјуишући Вержеса, али и велики број његових пријатеља, сабораца, сарадника и "штићеника" (један од учесника у филму је и наша Неда Видаковић, која је у једном периоду била Вержесова асистенткиња, возач и пријатељ), Шредер је деликатно истражио питања историје "слепог тероризма" и успешно понудио шокантна открића дуго скривених веза између догађаја који су потресали свет, од завршетка Другог светског рата до краја 20. века.