Зелени дан

Када је шеф владине Канцеларије за европске интеграције Милан Пајевић почетком месеца рекао да од „европског датума” за Србију нема ништа и да можемо да очекујемо да ћемо на Видовдан добити само „зелено светло”, муњевито је „поклопљен” изјавама највиших српских званичника да ми не пристајемо на мање од датума. Тако смо уверени да они знају шта раде и одржана је нада у брзо надолазећу европску перспективу. Јер, Пајевић је ипак само један владин бирократа – они изнад њега ваљда боље знају. Онда се истим речима као Пајевић огласио Венсан Дежер, шеф делегације ЕУ у Београду, распршивши тако снове о скорашњем отпочињању преговора за прикључење европској породици народа. Јесте и Дежер само један бирократа – али европски.

Е, сад, можда ми и не бисмо толико сањали да нас претходних недеља на сваком месту и у свакој прилици они који су изнад нас, и који то ваљда боље знају, нису уверавали да је датум ту, надохват руке, да ће тај чин његовог „уручивања” на седници Савета министара 28. јуна чак променити значење Видовдана, које је, изгледа, у међувремено постало некако назадно (бар за део проевропски настројених Срба), те да од тог дана нема више назад. Додуше, нећемо ми тада добити неке паре, али Србија ће од Видовдана 2013. бити на неповратном путу модернизације и суштинских реформи. Одговор на питања ко нас је до сада спречавао да се нађемо на том путу и зашто нам је за то неопходна ЕУ зависи од тога кога то питате.

Устрептала од очекивања, дакле, српска јавност је опет дочекала хладан туш. Баш као пре два месеца када смо одбројавали дане и сате („11 дана пакла”, „72 сата за избор између два зла”) до извештаја који су Саветуминистара 16. априла подносили висока представницаЕУКетринЕштониЕвропскакомисије. Онда смо на тај „дан Д” чули то ипак није „дан Д”, да се одлука о датуму доноси у јуну, да извештај о напретку Србије може до тада да се промени, те да ће сванути и 17. април.

Сличан сценарио је, чини се, поново на делу. Али, шта је навело званичнике у Београду да од дана потписивања Бриселског споразума практично без икакве задршке подижу очекивања јавности да је у ствари Видовдан тај „дан Д”? Поготово што су се недавно због тога опекли. Па шта и ако их је неко у Бриселу, Берлину или Вашингтону уверавао у то да је потпис на споразуму са Приштином једнак добијању датума на предстојећем заседању Савета министара ЕУ? Неће бити да наши искусни политичари, дугогодишњи гладијатори у српској политичкој арени, безусловно верују у чврст стисак руке, директан обећавајући поглед у очи или у заклињања типа „мајке ми, даћемо вам датум”. Било би то наивно од њих, зар не? Мада, премијер Дачић делује искрено повређено и љутито, а и остали су некако прилично узнемирени... Али, не, ипак мора бити по среди нешто друго, нека тактика овдашњих политичких мудраца којом ће надиграти бриселску администрацију а нас уверити да, шта год се десило, грабимо напред корацима од седам миља. Боље да верујемо у то.