Јавно о тајнама

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Министарство правде је почело припрему оптужнице против Едварда Сноудена, најновијег у серији великих „звиждача” врхунских америчких тајни, у околностима када је он напустио хотел у Хонгконгу, који је био његово последње знано боравиште. Истражне радње обавља Еф-Би-Ај, а у фокусу је све чему је он имао приступ и што је могао да понесе са собом. Одговори на ова питања су изузетно важни због чињенице да се налази у Кини, која је свакако заинтересована да додатно упозна технологију НСА, најтајновитије службе САД.

Џулијен Асанж, оснивач „Виликикса”, организације која је била посредник у претходном скандалу обелодањивања америчких тајни – и који свакако зна шта се догађа кад се оне открију – у интервјуу који је дао Си-Ен-Ену у понедељак увече, Сноудену је препоручио да заштиту потражи у некој земљи Латинске Америке (он сам је већ скоро годину дана у амбасади Еквадора у Лондону).

Асанж је изнео и констатацију која је многима на уму: „Нико Обами није дао мандат да надгледа безмало сваког човека света”, што већ прети да унесе извесне компликације у америчке односе са савезницима.

Комешања су засад највећа у Европи, а првенствено у Немачкој, где је већ најављено да ће канцеларка Меркел ово питање потегнути на предстојећем сусрету са америчким председником. Немачка и још неке европске земље су већ ранијим тужбама против „Гугла” и „Фејсбука” због нарушавања приватности грађана показале да су у овом погледу много мање толерантне од Американаца.

Најновија афера – ако је уопште реч о афери, јер је све што је изнето сасвим законито – засад је ипак у највећој мери интерна америчка ствар, при чему је све очигледније да је почетни оптимизам да би о државним тајнама могла да се поведе јавна дебата, био преурањен.

Иако је Обама изјавио да поздравља дискусију о равнотежи између безбедности и приватности, она није изгледна јер су политичке и правне препреке за тако нешто веома велике.

Прво, програм „Призма”, чије постојање је обелоданио Сноуден, јесте врхунска државна тајна, па се не може очекивати расправа о његовим детаљима.

Друго, подршка Конгреса програмима надзора је велика. Демократе желе да у томе подрже свог лидера Барака Обаму, док су републиканци у принципу за очување оставштине „њиховог” председника Џорџа Буша.

Притом, конгресмени о свему томе знају много више од јавности, али су обавезани на ћутање, али се, у крајњем исходу, све пак може оправдати врхунским приоритетом – националном безбедношћу.

Још присутна и званично и даље подстицана параноја о терористичким претњама, објашњење је зашто нема ни притиска јавности, која своју наводно повећану безбедност плаћа губитком приватности и издржавањем већ метастазиране безбедносне бирократије. Само НСА запошљава 42.000 људи, док дозволе за приступ и руковање поверљивим подацима има 1,4 милиона Американаца, од чега су њих 483.000 спољни сарадници тајних служби.

Медији наводе и разлоге за релативну равнодушност Американаца према чињеници да су под присмотром све њихове комуникације. „Случај ’Соуден’ осветљава тешкоће, па и немогућност дебате о националној безбедносној политици у ери свеприсутне технологије: како добити пристанак обавештене јавности за надзор, кад они који су једино упознати са тим програмима не смеју да говоре о њима? А без пристанка јавности, како ти програми могу да буду легитимни у демократском друштву?”, питање је које у свом уводнику поставља уредништво агенције Блумберг.

На истим позицијама су и њихове колеге из „Њујорк тајмса”, који указују да нема више сврхе да се „Призма” камуфлира, већ да треба да одговори на основна питања: како се „рудари” по комуникацијама грађана који се „усисавају” на велико, ко „надзире надзираче”, и како је било могуће да један спољни сарадник НСА има приступ тако осетљивим подацима?

Указује се и на очигледан парадокс: да је влада покренула кривичну процедуру против човека који је подстакао дебату, која је од стране председника оцењена добродошлом.