Javno o tajnama

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Ministarstvo pravde je počelo pripremu optužnice protiv Edvarda Snoudena, najnovijeg u seriji velikih „zviždača” vrhunskih američkih tajni, u okolnostima kada je on napustio hotel u Hongkongu, koji je bio njegovo poslednje znano boravište. Istražne radnje obavlja Ef-Bi-Aj, a u fokusu je sve čemu je on imao pristup i što je mogao da ponese sa sobom. Odgovori na ova pitanja su izuzetno važni zbog činjenice da se nalazi u Kini, koja je svakako zainteresovana da dodatno upozna tehnologiju NSA, najtajnovitije službe SAD.

Džulijen Asanž, osnivač „Vilikiksa”, organizacije koja je bila posrednik u prethodnom skandalu obelodanjivanja američkih tajni – i koji svakako zna šta se događa kad se one otkriju – u intervjuu koji je dao Si-En-Enu u ponedeljak uveče, Snoudenu je preporučio da zaštitu potraži u nekoj zemlji Latinske Amerike (on sam je već skoro godinu dana u ambasadi Ekvadora u Londonu).

Asanž je izneo i konstataciju koja je mnogima na umu: „Niko Obami nije dao mandat da nadgleda bezmalo svakog čoveka sveta”, što već preti da unese izvesne komplikacije u američke odnose sa saveznicima.

Komešanja su zasad najveća u Evropi, a prvenstveno u Nemačkoj, gde je već najavljeno da će kancelarka Merkel ovo pitanje potegnuti na predstojećem susretu sa američkim predsednikom. Nemačka i još neke evropske zemlje su već ranijim tužbama protiv „Gugla” i „Fejsbuka” zbog narušavanja privatnosti građana pokazale da su u ovom pogledu mnogo manje tolerantne od Amerikanaca.

Najnovija afera – ako je uopšte reč o aferi, jer je sve što je izneto sasvim zakonito – zasad je ipak u najvećoj meri interna američka stvar, pri čemu je sve očiglednije da je početni optimizam da bi o državnim tajnama mogla da se povede javna debata, bio preuranjen.

Iako je Obama izjavio da pozdravlja diskusiju o ravnoteži između bezbednosti i privatnosti, ona nije izgledna jer su političke i pravne prepreke za tako nešto veoma velike.

Prvo, program „Prizma”, čije postojanje je obelodanio Snouden, jeste vrhunska državna tajna, pa se ne može očekivati rasprava o njegovim detaljima.

Drugo, podrška Kongresa programima nadzora je velika. Demokrate žele da u tome podrže svog lidera Baraka Obamu, dok su republikanci u principu za očuvanje ostavštine „njihovog” predsednika Džordža Buša.

Pritom, kongresmeni o svemu tome znaju mnogo više od javnosti, ali su obavezani na ćutanje, ali se, u krajnjem ishodu, sve pak može opravdati vrhunskim prioritetom – nacionalnom bezbednošću.

Još prisutna i zvanično i dalje podsticana paranoja o terorističkim pretnjama, objašnjenje je zašto nema ni pritiska javnosti, koja svoju navodno povećanu bezbednost plaća gubitkom privatnosti i izdržavanjem već metastazirane bezbednosne birokratije. Samo NSA zapošljava 42.000 ljudi, dok dozvole za pristup i rukovanje poverljivim podacima ima 1,4 miliona Amerikanaca, od čega su njih 483.000 spoljni saradnici tajnih službi.

Mediji navode i razloge za relativnu ravnodušnost Amerikanaca prema činjenici da su pod prismotrom sve njihove komunikacije. „Slučaj ’Souden’ osvetljava teškoće, pa i nemogućnost debate o nacionalnoj bezbednosnoj politici u eri sveprisutne tehnologije: kako dobiti pristanak obaveštene javnosti za nadzor, kad oni koji su jedino upoznati sa tim programima ne smeju da govore o njima? A bez pristanka javnosti, kako ti programi mogu da budu legitimni u demokratskom društvu?”, pitanje je koje u svom uvodniku postavlja uredništvo agencije Blumberg.

Na istim pozicijama su i njihove kolege iz „Njujork tajmsa”, koji ukazuju da nema više svrhe da se „Prizma” kamuflira, već da treba da odgovori na osnovna pitanja: kako se „rudari” po komunikacijama građana koji se „usisavaju” na veliko, ko „nadzire nadzirače”, i kako je bilo moguće da jedan spoljni saradnik NSA ima pristup tako osetljivim podacima?

Ukazuje se i na očigledan paradoks: da je vlada pokrenula krivičnu proceduru protiv čoveka koji je podstakao debatu, koja je od strane predsednika ocenjena dobrodošlom.