Србији недостају тумачи за знаковни језик

У Србији на 1.000 глувих и наглувих ради само један тумач за знаковни језик. Сертификат тумача има близу 80 људи, али их је активно тек тридесетак, који помажу заједници од око 30.000 глувих и наглувих на овим просторима. Занимање тумача за знаковни језик не постоји на листи звања, па не могу ни да стану у ред на бироу за запошљавање, а нема ни школе, нити факултета на којем би могли да стекну диплому. Они који крену да уче сами, такође наилазе на препреку у виду недостатка литературе, јер је последња стручна књига на српском језику била објављена 1996. године.

Да се ипак нешто мења, потврђује и недавно представљање књиге „Превођење са знаковног језика и на знаковни језик” стручњака из Аустралије, земље која је најдаље отишла у развијању метода и пракси како би олакшала живот људима са оштећеним слухом. Десанка Жижић, председница Асоцијације тумача знаковног језика, објашњава да су уз ово удружење и амбасаду Аустралије објављивање књиге на српском језику помогли и Центар за оријентацију друштва, као и Савез глувих и наглувих Србије и Црне Горе.

– У свету постоје чак и мастер и докторске студије, а у Србији се тумач постаје на курсевима или менторством. Заправо, једини начин да се научи знаковни језик јесте да сте дете глувих родитеља, али има и оних који раде при удружењу глувих или као наставници у специјалним школама – каже Жижић и додаје да је зато ова књига од непроцењиве вредности.

По њеним речима, већина тумача је из Београда, Крагујевца и Ниша, поједини делови земље их уопште немају, а, на пример, у целој Војводини ради само један тумач, због чега је заједници глувих онемогућено да остварују своја права.

– Знаковни језик није признат, није законски регулисан, па самим тим и наш статус није признат, ми не можемо да се запослимо као тумачи. Не постоји формално нити континуирано образовање за професију тумача знаковног језика, само неки спорадични курсеви – каже саговорница и додаје да када би тумача било више, било би олакшано и детињство и школовање деце која не чују, јер би онда и њих било више у редовним школама.

Вера Јовановић, тумач за знаковни језик и једна од приређивача књиге, каже да је књига стручна, али и приступачна свима онима који су заинтересовани за ову тему, да обилује примерима из савремене праксе, од којих су неки остављени у оригиналу, а неки су замењени адекватнијим примерима из домаће праксе.

– Предрасуда је да је свако ко зна знаковни језик уједно и добар тумач, као и да је добар тумач онај који не мора да се припреми. Заблуда је и да су тумачи ту да помогну наглувим и глувим особама да донесу неку одлуку или да остваре неки циљ.Тумач је ту да обезбеди потребну информацију, те да глува особа сама донесе одлуку – објашњава Вера Јовановић.

Жижић додаје да када се погледају текстови или емисије о деци глувих родитеља или тумачима знаковног језика, све то обично има призвук неке тужне приче.

– Ово није питање хендикепа, већ питање језика и то је оно што заједница глувих у свету подржава – да су они језичка мањина, а не особе са хендикепом. Њима је српски језик заправо други језик, као што је нама енглески. Ја кажем да сам рођена у билингвалној породици, оба родитеља не чују, тако да сам од малих ногу била упућена на српски и на знаковни језик, дакле, могао је то бити и немачки – објашњава Десанка Жижић.