Откровење авангарде

У низу значајних и вредних издања која објављује "Чигоја штампа" управо је, заједно са Институтом за књижевност и уметност, објављена студија "Откровење српске авангарде" универзитетског професора и историчара књижевности Гојка Тешића, изузетног зналца српске авангарде с почетка прошлог века и између два светска рата. Низ Тешићевих теоријских радова посвећено је тој теми, па стога и лакоћа и сувереност у овој књизи која нам предочава однос традиције и авангарде у литератури тог времена, али и одјеке које је та књижевност имала после Другог светског рата до данас.

Дело се објављује у колекцији "Незнана авангарда" (уредник Јовица Аћин), и носи поднаслов "Контекстуална читања – Књига прва". Студија има два кључна поглавља: "Традиција авангарде" и "Авангарда у контексту", а њих прати хронологија књижевне авангарде; уз њих, приложен је и текст "Универзитет Васка Попе" и "Традиција авангарде или авангарда као традиција Гојка Тешића" из пера Александра Флакера.

У уводним напоменама Гојко Тешић предочава систем према којем ће анализирати грађу и посматрати је у оквиру не само наше већ и европске литературе прошлог века. Основна идеја има два правца: анализирање традиције авангарде, али и њено смештање у контекст историје књижевности као традиције. Доказе и за једно и за друго Тешић даје током "књижевноисторијске шетње кроз шуму српске авангарде", од почетака пратећи бројна и квалитативно различита гранања. Шетња је неопходна, јер је тај "прелом и преврат унутар српске књижевности" или недовољно, или површно истражен до данашњих дана.

Тешић, који се предано бави овом темом, објашњава због чега је Милош Црњански својом "Лириком Итаке" први започео "радикалан прелом у поезији, рушилачки дух без задршке"; за њим је дошао низ "изама", од суматраизма преко експресионизма, зенитизма, дадаизма, футуризма, неоромантизма, негативизма и надреализма. Важну улогу у (не)прихватању ових новина у српској поезији, а потом и у прози, имала је књижевна критика која је тада била оличена у двојици свезнајућих, Богдану Поповићу и Јовану Скерлићу. Они су жарили и палили, како се то каже, и одређивали шта ваља и шта не ваља у ондашњој савременој литератури: познате су оцене које су давали – сетимо се Владислава Петковића Диса према коме Скерлић није имао нимало разумевања, док се данас Дисова збирка "Утопљене душе" рашчитава као класика наше модерне поезије. За разлику од Скерлића и Поповића, млађи критичари и писци промене су посматрали далеко флексибилније и са више разумевања: управо на Дису, каже Тешић, Станислав Винавер и Светислав Стефановић су иницирали сасвим другачији тип критичког говора, утемељујући тако парадигму српске авангарде.

Различите струје у оквиру српског модернитета, које су представљене у књизи Гојка Тешића, подсећају нас на имена без чијих дела којима су се пробијале устаљене шеме књижевности и критике не би било савремене српске литературе: Милана Ћурчина, Димитрија Митриновића, Симе Пандуровића, Бранка Лазаревића, Љубомира Мицића, Тодора Манојловића, Станислава Кракова, Растка Петровића, Милана Дединца, Драгана Алексића… Књига "Откровење српске авангарде" Гојка Тешића, као незаобилазна у будућим истраживањима овог периода наше литературе, указује на још једну коју и сам аутор потцртава на самом крају: знање које поседује о авангарди плод је упорног проучавања, али његови су корени у инспирацији Васком Попом. Низ разговора са овим великаном наше поезије отворио је Тешићу многе тајне путеве и пролазе српског модернитета. Јер, како закључује, у српској поезији нема тако чудесног споја модерног духа са оним што је живо месо српске традиције и културе, као што је то било срећно остварено у Васку Попи.