Наша Боба из Париза

Горња Гружа – То што је њена породица, са епитетом "четничка", морала да, пре 45 година, напусти родни праг у питомом гружанском селу Прњавор, нимало није умањило љубав и родољубље Слободанке Симовић. Она их је, као дугогодишњи преводилац у париској полицији, показивала кад год јој се прилика указала.

– Иако сам држављанка Француске, ја сам била и остала Српкиња, свесна да би мој рутински превод могао многе да одведе на дужу робију него што су је добијали. Зато сам се максимално трудила да помогнем, да умањим кривицу нашим људима који су се у Француској огрешили о закон. Осим прекршаја, било је и крупних кривичних дела, као што је шверц оружја, тешке крађе и слично. Данас, као пензионерка, смем да признам да свој посао нисам могла да радим без емоција – прича нам Слободанка коју Гружани зову "наша Боба из Париза", поново у свом завичају.

Родила се при крају Другог светског рата, слобода је дошла и било је природно да јој кум надене име Слободанка. Али слободе није било за кућу Симовића. Она, сестра Мила и брат Милан су, и у селу и у школи, били обележени печатом оца четника, Драга Симовића (радни век завршио као таксиста у Чикагу), који се крио пред потерама, потом робијао, али "грех" није успео да спере са имена и...

Искористио је прву прилику и, 1962. године, побегао из земље. Ускоро су му се и деца придружила у Паризу, потом су прелетели Атлантик. Боби се није допала Америка, вратила се у Париз и остала до данас.

– Удала сам се за Француза и наш дом је увек имао отворена врата за наше несрећнике. Дођу често, а немају ни где да преноће ни код кога да оду. Ја их доведем кући, а мом мужу је то било чудно у почетку. Знате, у Паризу комшија комшију не познаје, нема у Граду светлости тако широке душе као што је наша. Касније се и муж "посрбио", привикао се на то да се са посла могу вратити са покојим својим земљаком који не зна француски, без крова и гладним – прича нам уз задовољан осмејак.

У мноштву случајева у којима је Слободанка посредовала, бирамо један баш занимљив. Позвали су је полицајци на аеродром, јер су "уловили" дванаестогодишњака који је, управо, изишао сам из авиона, без пасоша и икаквог другог документа. Схватили су једино да је стигао из Београда. Испоставило се да је дечак понављао разред, није смео пред родитеље, већ је отишао на Сурчин и, помешан са другом децом која су путовала са родитељима, ушао у авион. Није знао ни где ће га однети. Боба је помогла да се и тај случај повољно реши, као и многе друге где је требало помоћи око запослења, смештаја, новчаних позајмица које никада неће бити враћене. Задовољна је, јер није мали број оних којима је помогла а да не узврате телефонским позивом и речима захвалности. Није, каже, бирала коме ће да помогне, свакога из Србије је примала као комшију, макар био далеко и стотине километара од њене Груже.

Свет је занимљив и леп на свој начин, али нигде оне топлине као у завичају где "шљива има најлепши цвет, а тишину улепшава звук меденице". Зато је Слободанка често у својој Гружи, у свом Прњавору.