Андрић је прворазредни хумориста

Иако пословично важи за писца изразито трагичке антрополошке визије, Андрић је прворазредни хумориста. Наизглед контрадикторна, ова тврдња постаје дубоко смислена чим се појам хумор измести из свакодневне говорне праксе, површне и аутоматизоване, и мало боље књижевнотеоријски осветли.

Овим речима почиње књига Ранка Поповића „Горка ведрина Истока” (Хумор у Андрићевим романима), коју је објавила издавачка кућа „Арт принт” из Бањалуке, у библиотеци „Крајина”.

Испрва везиван углавном за комично једностране карактере, дакле, сагледаван у равни лика, објашњава Поповић, хумор се касније све више веже за аутора, односно стваралачку способност креације хуморних ефеката као нарочите особине књижевноуметничког дела.

У Андрићевој причи „Проба”, ваљда јединој његовој у целости смехотворној, главни јунак фра Серафин Бегић, лакмус лик или лик огледало, навлачи маску глумца, имитатора и хипнотизера, да би поскидао маске оних око себе, да би, заштићен изузетном приликом, „у пожару смеха”, казао истину коју свакодневица не трпи. Светозар Кољевић наглашава да управо „хуморно обасјање даје јединствен тон и боју”Андрићевом приповедању. Анализирајући приповетку „Осатичани”, он запажа да је хумор ту „израз једног посебног мисаоног и осећајног расположења, лакоће моралног сновиђења у коме осмех дубоке ведрине постаје облик крајњег разумевања свих људских слабости и лудости, свих мука и невоља, свих облика званичног и личног пренемагања и будалесања”.

Помало скрајнут у Андрићевом сјајном опусу, роман „Госпођица”, писан у ратном Београду од децембра 1943. до октобра 1944, а објављен одмах после рата, 1945. године, наглашава Поповић, представља истраживачки веома захвалну уметничку целину и кад је у питању њена хумористичка парадигма.

Јединствено уметничко сведочанство оставио је Андрић и о послератном Београду, вавилонски шароликој, изазовно отвореној и изнутра изразито контроверзној „престоници једне велике државе која још није имала ни одређених граница ни унутарњег уређења ни коначно утврђеног имена”, али која је зато имала „нечега од бујности и хаоса златоносне земље Елдорада” и у којој су „разноврсне и велике снаге ишле упоредо са неразумљивим слабостима и недостацима”, управо и баш онако како се „малобројно старо београдско друштво мешало са бујицом новог света разних веровања, раса и занимања”.

„Проклета авлија”, роман судбине, који је често жанровски одређиван и као приповест (повест), у погледу композиције веома је близак „Госпођици”. „Прича у ’Проклетој авлији’, као и у већини Андрићевих дела, двоструко је мотивисана и одиграва се на два плана: оном реалистичке повести и стварних догађања и оном митских релација и архетипских аналогија. И то је, нема сумње, видљиво у бројним асоцијацијама и мотивима. Хумористичким поступком прониче се у „Проклетој авлији” једнако до најкрупнијих егзистенцијалистичких проблема и до психолошких дубина човекова бића. Склон упорном истраживању људских настраности, Андрић и у овом роману са истом тежњом дубоко спушта посматрачку сонду у неколико ликова, откривајући у њима јаке унутрашње конфликте, које нису у стању да превазиђу и који их у очима околине чине јаднима и смешним.

Хумор у најгласовитијем Андрићевом роману – „На Дрини ћуприја”, једнако као и у „Травничкој хроници”, функционално гледано, наглашава Ранко Поповић, остварен је у неколико слојева, од којих је онај први у тесној вези с Андрићевим наглашеним уметничким интересом за народни живот и културу, што и на изражајном нивоу неодољиво упућује на Вуков књижевни рад. Андрић је високо ценио Вуково дело, а оно што је писао о Вуку каописцу, добрим делом може се посматрати и као низ својеврсних аутопоетичких исказа.

У „Травничкој хроници”, примећује Светозар Кољевић, Иво Андрић понекад користи познате народне пословице у њиховом уобичајеном значењу и контексту. Међутим, знатно чешће он их користи у контексту који мења, обично у ироничном обрту, њихово основно значење.

Узвишеност и беду људскости, истиче Ранко Поповић, Андрић је књижевноуметнички моћно предочио понајпре хуморним обасјањима трагичких контроверзи човекове природе, откривајући управо хумором најскривеније слабости својих ликова и истовремено их штитећи њиме од стално претећег осећања апсурдности егзистенције. Попут највећих мајстора хумора, Шекспира, Његоша, Достојевског, Пирандела и Мана, рецимо, Андрић је знао да се величина и нискост, исто као трагично и смешно, додирују и прожимају, показујући се у истој ствари час као лице, а час као наличје. Што је још важније, он је то знање успео књижевно да оствари на уметнички јединствен и непоновљив начин.

Зоран Радисављевић