Никола спасао друга од ватре

Мршинци код Чачка – Пламен се одједном проширио око логорске купе грања, захватио обе ногавице Марка Ћурчића (14) и дечак је почео да виче и трчи у ноћ, погрешно верујући да ће му то донети спас. „Био сам се много уплашио”, објашњава због чега се запаљен дао у бег.

Био је 30. април, девет сати увече, и ђаци ОШ „Бранислав Петровић” из Слатине код Чачка, двадесет петоро на броју, окупили су се поред речице спремајући уранак. Кад је Марко почео да гори настала је цика, вриска и бежанија и само један дечак кренуо је за погорелцем, његов друг из VII/2 Никола Јечменица (14).

– Никола ми је скочио на леђа, оборио ме и угасио ме – причао је Марко јуче за „Политику”, седећи у завојима на тераси родне куће у Мршинцима. У посету му је дошао његов сада најбољи друг,

Никола из суседне Слатине. Оба генерација 1999, рођени кад је Србија горела.

– Био сам на пар корака од Марка, али сам успео да га стигнем после десетак метара, оборим и угасим длановима. Мене ватра није опекла – поштено каже дечак који је у том трену поступио као да на плећима носи искуство од стотину лета.

Одлични су ђаци, другови да не говоримо, и тако ће ваљда остати. Чекајући да их Маркова мајка Зорица послужи тортом, заједно нам описују шта се, уствари, збило те вечери под Јелицом.

Неко од дечака понео је флашу с бензином да би помогао логорској ватри да се разбукти. Неуко је замахнуо боцом изнад пламена који је одмах сукнуо у смеру одакле долази бензин и уплашени дечак је неконтролисано бацио флашу. Пала је Марку под ноге и пламен је истог трена почео да се пење уз ногавице.

– Те вечери Марко је смештен у чачанску болницу, а затим је од 2. до 22. маја лечен на Одељењу пластичне хирургије и опекотина Универзитетске дечје клинике, у Тиршовој улици у Београду.

Примио је четири боце крви, била сам све време уз њега јер није могао да се храни сам – приповеда Зорица Ћурчић.

Њен син задобио је опекотине првог и другог степена на обе ноге са задње стране, које су захватиле 15 процената телесне површине. На опечена места, поступак је већ у току, биће пресађена здрава кожа с његових бутина, али то сад иде својим путем.

оса му је пожутела од огња, остао је без трепавица, али је стао на ноге и још мало па ће почети да живи свој живот као некад.

Ћутљив и тих, Никола Јечменица штеди речи. Шта га је повукло да потрчи за запаљеним другом?

– Не знам. Све се догодило брзо, нисам много размишљао.

Директор Основне школе у Слатини, Лазар Чикириз, каже да је наставничко веће похвалило подвиг Николе Јечменице.

– Поносни смо на пожртвован однос и другарство ове двојице ученика – каже он.
Марко и Никола, оба синови српских сељака.