Матура или пријемни испит?

Дуже од деценије говори се о укидању пријемног испита за упис на државне универзитете, а то решење садржи и предлог новог закона о образовању. Пријемни испити ће бити замењени матурским. Свих протеклих година писац ових редака овоме се отворено противио. У најкраћем, аргументација против укидања пријемних испита своди се на то да су, бар на неким факултетима, пријемни испити озбиљно замишљени и спровођени, те да су како функционални тако и праведни. Заиста, зар степен знања из математике треба да одређује чак и листу примљених за студије друштвених наука? Међутим, аргументација оних који су за укидање пријемних испита своди се на то да постоје факултети на којима пријемни испити нису нити озбиљно замишљени нити озбиљно спроведени. Па ипак, не треба рђава примена пријемних испита на неким факултетима да буде аргумент за њихово укидање, ако већ постоје и супротни примери. Наиме, потоњи примери показују да су пријемни испити начелно у реду, али да њихова примена у многим случајевима није. Потребно је, дакле, да просветне власти учине напор и уозбиље пријемне испите тамо где они нису довољно озбиљни, а не да укидају институцију пријемног испита, јер нису пријемни испити криви за дубље друштвене проблеме.

Матура пак није одговарајућа замена пријемних испита. Нека као илустрација послужи истинита прича с овогодишњег матурског испита. Наиме, матуранткиња је имала тему о проблемима младих у Србији. У том раду ниједном није поменут проблем незапослености, иако је више од половине младих до 25 година, па и оних до 30 година старости, незапослено. Штавише, наставница ју је упутила на истраживање из 2012. године у којем је овај проблем студиозно истражен. Стога се ова тема наметнула на одбрани матурског рада.

Наставница: „Да ли млади човек са средњом школом или факултетом може лако да нађе посао?“

Матуранткиња: „Може. Зависи од тога који факултет заврши.“

Наставница: „Који би факултет требало да заврши?“

Матуранткиња: „Факултет политичких наука.“

Наставница: „Па где ће да ради кад заврши факултет?“

Матуранткиња: „У дипломатији!“

Наставница: „Дај онда да и ја завршим тај факултет и да се запослим у дипломатији.“

Матуранткиња: „А, не Ви, професорка, него ја! Мој тата има везу. Само да завршим факултет, и запослиће ме у амбасади.“

Занимљиво је да се матуранткиња ни за тренутак није постидела, већ је сматрала друштвено дозвољеним запослење на основу комбинације породичних веза и дипломе факултета. То говори да је друштвена елита толико сигурна у богомданост сопственог статуса да ни не размишља о друштвено прихватљивом правдању наслеђивања елитних друштвених положаја на основу крвне везе. Уопште, социолошка истраживања Слободана Цвејића су показала да је друштвена структура Србије једна од најзатворенијих у Европи. Другим речима, припадницима нижих друштвених слојева је у Србији релативно теже да се пробију у средње, док о пробоју у више слојеве могу само сањати; а припадницима средњих слојева је теже да се пробију у више но што је то случај с њиховим парњацима у Европи. Сиромашним талентима се готово онемогућава напредовање, а њихова потенцијална помоћ у развоју друштва остаје бесповратно изгубљена.

Наравно, сродство може бити замењено страначком припадношћу или подмићивањем, али принцип је исти, јер образовно достигнуће је тек формални захтев, док је породична или страначка припадност, а каткад и корупција, суштински.

Свакако, државни универзитети и факултети у Србији, чак и они најбољи, далеко су од примерних образовних установа. Па ипак, боље је да они организују пријемне испите, на којима се од будућих студената тражи да покажу знање из области којом ће се у будућности бавити него да неко други са слабијим ресурсима организује матурске неретко тек посредно повезане испите са предметом будућих студија.

Како ће се примењивати стандарди за организовање матурских испита у средњим школама? Зар неко стварно мисли, а на основу искуства, да ће све средње школе поштовати те стандарде? Зар ће инспекција бити кадровски оспособљена да контролише једнакост примене стандарда у различитим градовима? Напослетку, зар није паметније добра искуства примене пријемних испита у неким земљама и на неким факултетима пресликати, уз помоћ Министарства просвете и науке, и на друге који, можда, такву праксу немају неголи ризиковати са решењима за која се већ сад види да су мањкава?

Према томе, много је боље нешто што у одређеним случајевима даје добре исходе применити како ваља и другде него ићи на решење које ће само заоштрити ионако горуће проблеме страначког и локалног клијентелизма, непотизма и корупције.

Доцент на Филозофском факултету у Београду