Убиство уживо на малим екранима

Ратно извештавање из сиријског сукоба чини се поприма нове размере јер је гледаоцима широм света омогућено да посматрају – убиства уживо. Најновији пример је видео-извештај репортера Си-Ен-Ена Фредерика Плајтгена, који се из Дамаска јавио са положаја провладиних снага у тренутку док борац у његовој близини нишани и пуца, а потом саопштава да је убио противничког снајперисту.

Плајтген је био међу палестинским борцима који се боре на страни Башара ел Асада и који тврде да су им непријатељи странци из Емирата, Авганистана и Пакистана, али и Сиријци и Палестинци који се у побуњеничким снагама.

Каква је могућност злоупотребе извештача са прве линије фронта, као и који је њихов маневарски простор за квалитетно обављање посла, у разговору за „Политику” објашњава наш прослављени ратни извештач Вељко Ђуровић.

„Рат суштински подразумева убијање до којег може доћи пером или мачем и репортери по природи ствари постају део целокупне ситуације. Понекад се иде тако далеко да извештачи ради боље приче иницирају убиство као што је био случај у Бијељини у мају 1993. Самим тим што су присутни они више нису посматрачи него постају учесници”, каже Ђуровић.

Он је као сниматељ-репортер у току каријере покривао ратове у Никарагви, Салвадору, Камбоџи, Либану, Израелу, Етиопији, Сомалији, Судану, Северној Ирској, Руанди, бившој Југославији и Ираку. На основу стеченог искуства указује на неколико видова ратног извештавања.

„Неретко се дешава да репортер са ратишта извештава тако што се прикључи једној страни у сукобу и на тај начин прати дешавања на терену. У таквим околностима постоји опасност да се пређе граница професионализма, па извештач почиње да доживљава ту јединицу као своју, а војници њега као свог новинара. Они деле добро и зло, залихе хране, воде, цигарете, па се дешава да репортер извештава у првом лицу говорећи ’ми смо освојили, ми смо ослободили’ и слично”, објашњава наш саговорник и додаје да у таквим околностима репортер може да прећути неке неславне активности јединице из чијих редова извештава.

Указује и на могућност посредног извештавања који је међу професионалцима познат као „женско новинарство”.

„Вешт репортер може да кроз портрет неког војника, војног репортера, избеглице донесе причу о целом ратном сукобу. Такво извештавање не подразумева одлазак у борбу раме уз раме са неком од завађених страна”, објашњава Ђуровић.

О повременој апсурдности извештавања са кризних подручја говори појава позната као „крововско извештавање”. До ње долази када је због безбедности репортерима забрањено да напуштају хотел у коме су смештени, а редакцијама се јављају са крова хотела док се у позадини снима ратни вихор.

Неретко се дешава и да због временске разлике уредници зову своје извештаче усред ноћи, када је у матичним земљама ударни термин за вести, како би се јавили са лица места и причали о ситуацији на терену. Уобичајен редослед догађаја у таквој ситуацији је да се извештачу најпре из редакције јави шта се дешава и онда он то понови у укључењу „уживо” са крова хотела.

Извештавање са кризних подручја највише зависи од личног професионализма новинара, али моћ медијске куће за коју ради је често превелика да би се супротставио унапред успостављеној матрици. У стручној новинарској литератури се усталио слоган „Си-Ен-Ен синдром” који дефинише моћ медија и њихово навијачко извештавање.

Драган Вукотић