Ubistvo uživo na malim ekranima

Ratno izveštavanje iz sirijskog sukoba čini se poprima nove razmere jer je gledaocima širom sveta omogućeno da posmatraju – ubistva uživo. Najnoviji primer je video-izveštaj reportera Si-En-Ena Frederika Plajtgena, koji se iz Damaska javio sa položaja provladinih snaga u trenutku dok borac u njegovoj blizini nišani i puca, a potom saopštava da je ubio protivničkog snajperistu.

Plajtgen je bio među palestinskim borcima koji se bore na strani Bašara el Asada i koji tvrde da su im neprijatelji stranci iz Emirata, Avganistana i Pakistana, ali i Sirijci i Palestinci koji se u pobunjeničkim snagama.

Kakva je mogućnost zloupotrebe izveštača sa prve linije fronta, kao i koji je njihov manevarski prostor za kvalitetno obavljanje posla, u razgovoru za „Politiku” objašnjava naš proslavljeni ratni izveštač Veljko Đurović.

„Rat suštinski podrazumeva ubijanje do kojeg može doći perom ili mačem i reporteri po prirodi stvari postaju deo celokupne situacije. Ponekad se ide tako daleko da izveštači radi bolje priče iniciraju ubistvo kao što je bio slučaj u Bijeljini u maju 1993. Samim tim što su prisutni oni više nisu posmatrači nego postaju učesnici”, kaže Đurović.

On je kao snimatelj-reporter u toku karijere pokrivao ratove u Nikaragvi, Salvadoru, Kambodži, Libanu, Izraelu, Etiopiji, Somaliji, Sudanu, Severnoj Irskoj, Ruandi, bivšoj Jugoslaviji i Iraku. Na osnovu stečenog iskustva ukazuje na nekoliko vidova ratnog izveštavanja.

„Neretko se dešava da reporter sa ratišta izveštava tako što se priključi jednoj strani u sukobu i na taj način prati dešavanja na terenu. U takvim okolnostima postoji opasnost da se pređe granica profesionalizma, pa izveštač počinje da doživljava tu jedinicu kao svoju, a vojnici njega kao svog novinara. Oni dele dobro i zlo, zalihe hrane, vode, cigarete, pa se dešava da reporter izveštava u prvom licu govoreći ’mi smo osvojili, mi smo oslobodili’ i slično”, objašnjava naš sagovornik i dodaje da u takvim okolnostima reporter može da prećuti neke neslavne aktivnosti jedinice iz čijih redova izveštava.

Ukazuje i na mogućnost posrednog izveštavanja koji je među profesionalcima poznat kao „žensko novinarstvo”.

„Vešt reporter može da kroz portret nekog vojnika, vojnog reportera, izbeglice donese priču o celom ratnom sukobu. Takvo izveštavanje ne podrazumeva odlazak u borbu rame uz rame sa nekom od zavađenih strana”, objašnjava Đurović.

O povremenoj apsurdnosti izveštavanja sa kriznih područja govori pojava poznata kao „krovovsko izveštavanje”. Do nje dolazi kada je zbog bezbednosti reporterima zabranjeno da napuštaju hotel u kome su smešteni, a redakcijama se javljaju sa krova hotela dok se u pozadini snima ratni vihor.

Neretko se dešava i da zbog vremenske razlike urednici zovu svoje izveštače usred noći, kada je u matičnim zemljama udarni termin za vesti, kako bi se javili sa lica mesta i pričali o situaciji na terenu. Uobičajen redosled događaja u takvoj situaciji je da se izveštaču najpre iz redakcije javi šta se dešava i onda on to ponovi u uključenju „uživo” sa krova hotela.

Izveštavanje sa kriznih područja najviše zavisi od ličnog profesionalizma novinara, ali moć medijske kuće za koju radi je često prevelika da bi se suprotstavio unapred uspostavljenoj matrici. U stručnoj novinarskoj literaturi se ustalio slogan „Si-En-En sindrom” koji definiše moć medija i njihovo navijačko izveštavanje.

Dragan Vukotić