Враћам се, пољуби ме, пребиj ме...

Не можемо побећи од истине да смо као врста способни за најгоре суровости, нарочито кад знамo да нас нико не посматра. Ипак, већина од нас чини и добра дела не рачунајући на накнадну личну корист.

Данас се свуда инсистира на људским правима јер се сви слажемо да је еманципација жена једно од најважнијих достигнућа у прошлом веку. На трагу добијене битке за политичка права жена нашао се и почетак борбе за физичку заштиту њих и њихове деце, јер је постало очигледно да је и за једне и за друге, дом у коме живе, понекад, једно је од најнесигурнијих и најопаснијих места. У њему их глава породице, с времена на време и без сведока, излаже насиљу.

На свим континентима и у свим земљама света, негде више, а негде мање, одувек се знало да неки родитељи и стараоци туку децу, а мужеви своје непослушне жене. Пошто народна мудрост говори да је батина из раја изашла, физичко кажњавање и данас се негде сматра делом васпитања деце и преваспитавања тврдоглавих жена,

Злостављање у породици догађа се у свим социоекономским групама, а они који држе батину у рукама у већини случајева и сами су били злостављани као деца и емоционално су незрели. Упадљиво је да су и жртве насиља несигурне у себе, и то из сличних разлога као и насилници, и зато немају добру представу о својим физичким и социјалним вредностима. Када не би било тако, већ после првог физичког злостављања, заувек би напустиле кућу.

Насиље у породици и хегемонија одраслих мушкараца показали су завидну отпорност кроз векове, и доскора нису довођени у питање, чак ни с моралног становишта, тако да су и казне за тако нешто увредљиво благе. У много земаља, нарочито у Азији, доминација мушкараца владајући je друштвени модел, а физичко кажњавање жена подразумева се под условом да се на телу не виде трагови.

Најбоља наша лабораторија за објективну процену психолошког профила насилника у породици (уколико се појави као пратилац, а то није ретко) и његове жртве, што је најчешће жена, за сада је Ургентни центар КЦС и његова неурохируршка амбуланта број седам. У тој амбуланти прегледано је мноштво пребијених супруга, партнерки или пратиља најразличитијих људи – од академика до џепароша. Многе од њих појавиле би се и по неколико пута, увек са сличним врстама повреда лица и меких ткива. Кад се догоди да насилник буде у пратњи супруге коју је пребио, од њега и од његове жртве и лекар и полиција обично чују заједнички измишљену причу из које се види да је жена, на пример, намештајући завесу у пола ноћи, случајно пала с мердевина и тако добила маснице по лицу и телу какве се не виде ни у професионалном боксу. За све време узимања података, насилник и жртва некад делују као заљубљени пар. Наравно, око лекара, који је навикао на такве ситуације, лако препознаје ,,плодове рада” насилника и време у коме је рад обављен (за почетнике: масница је црвена у првом дану, плавичаста у четвртом, зеленкасто-жућкаста од петог до седмог, а тамножућкаста после осам дана).

Међусобни однос насилника и његове злостављане супруге или партнерке има своју патолошку динамику: злостављана особа скоро никада не одлази од куће заувек, јер често нема где, а због деце пристаје на живот без поштовања и постаје емоционалнo анорексична.

Не заборавимо да због недостатка средстава у нашој средини нема јасне стратегије за превенцију насиља, нема свуда СОС телефона, а још мање сигурних кућа. Динамика односа у којима царује насеље има, додуше, не тако често, и своје трагично финале које пориче смисао живота и доноси смрт физички слабијој особи. Моралност није само тема у психологији и филозофији, већ је близу концепта цивилизованог живота. Таj осећај не подстиче се довољно у нашем друштву иако га тражимо у нашим пријатељима, супружницима, партнерима, негујемо га у нашој деци и залуд га тражимо у политици. Непоштовање моралности разлог је свакодневних порока од којих је најгори насиље у породици.

Професор универзитета, заштитник права пацијената у систему Еуромедик