Vraćam se, poljubi me, prebij me...

Ne možemo pobeći od istine da smo kao vrsta sposobni za najgore surovosti, naročito kad znamo da nas niko ne posmatra. Ipak, većina od nas čini i dobra dela ne računajući na naknadnu ličnu korist.

Danas se svuda insistira na ljudskim pravima jer se svi slažemo da je emancipacija žena jedno od najvažnijih dostignuća u prošlom veku. Na tragu dobijene bitke za politička prava žena našao se i početak borbe za fizičku zaštitu njih i njihove dece, jer je postalo očigledno da je i za jedne i za druge, dom u kome žive, ponekad, jedno je od najnesigurnijih i najopasnijih mesta. U njemu ih glava porodice, s vremena na vreme i bez svedoka, izlaže nasilju.

Na svim kontinentima i u svim zemljama sveta, negde više, a negde manje, oduvek se znalo da neki roditelji i staraoci tuku decu, a muževi svoje neposlušne žene. Pošto narodna mudrost govori da je batina iz raja izašla, fizičko kažnjavanje i danas se negde smatra delom vaspitanja dece i prevaspitavanja tvrdoglavih žena,

Zlostavljanje u porodici događa se u svim socioekonomskim grupama, a oni koji drže batinu u rukama u većini slučajeva i sami su bili zlostavljani kao deca i emocionalno su nezreli. Upadljivo je da su i žrtve nasilja nesigurne u sebe, i to iz sličnih razloga kao i nasilnici, i zato nemaju dobru predstavu o svojim fizičkim i socijalnim vrednostima. Kada ne bi bilo tako, već posle prvog fizičkog zlostavljanja, zauvek bi napustile kuću.

Nasilje u porodici i hegemonija odraslih muškaraca pokazali su zavidnu otpornost kroz vekove, i doskora nisu dovođeni u pitanje, čak ni s moralnog stanovišta, tako da su i kazne za tako nešto uvredljivo blage. U mnogo zemalja, naročito u Aziji, dominacija muškaraca vladajući je društveni model, a fizičko kažnjavanje žena podrazumeva se pod uslovom da se na telu ne vide tragovi.

Najbolja naša laboratorija za objektivnu procenu psihološkog profila nasilnika u porodici (ukoliko se pojavi kao pratilac, a to nije retko) i njegove žrtve, što je najčešće žena, za sada je Urgentni centar KCS i njegova neurohirurška ambulanta broj sedam. U toj ambulanti pregledano je mnoštvo prebijenih supruga, partnerki ili pratilja najrazličitijih ljudi – od akademika do džeparoša. Mnoge od njih pojavile bi se i po nekoliko puta, uvek sa sličnim vrstama povreda lica i mekih tkiva. Kad se dogodi da nasilnik bude u pratnji supruge koju je prebio, od njega i od njegove žrtve i lekar i policija obično čuju zajednički izmišljenu priču iz koje se vidi da je žena, na primer, nameštajući zavesu u pola noći, slučajno pala s merdevina i tako dobila masnice po licu i telu kakve se ne vide ni u profesionalnom boksu. Za sve vreme uzimanja podataka, nasilnik i žrtva nekad deluju kao zaljubljeni par. Naravno, oko lekara, koji je navikao na takve situacije, lako prepoznaje ,,plodove rada” nasilnika i vreme u kome je rad obavljen (za početnike: masnica je crvena u prvom danu, plavičasta u četvrtom, zelenkasto-žućkasta od petog do sedmog, a tamnožućkasta posle osam dana).

Međusobni odnos nasilnika i njegove zlostavljane supruge ili partnerke ima svoju patološku dinamiku: zlostavljana osoba skoro nikada ne odlazi od kuće zauvek, jer često nema gde, a zbog dece pristaje na život bez poštovanja i postaje emocionalno anoreksična.

Ne zaboravimo da zbog nedostatka sredstava u našoj sredini nema jasne strategije za prevenciju nasilja, nema svuda SOS telefona, a još manje sigurnih kuća. Dinamika odnosa u kojima caruje naselje ima, doduše, ne tako često, i svoje tragično finale koje poriče smisao života i donosi smrt fizički slabijoj osobi. Moralnost nije samo tema u psihologiji i filozofiji, već je blizu koncepta civilizovanog života. Taj osećaj ne podstiče se dovoljno u našem društvu iako ga tražimo u našim prijateljima, supružnicima, partnerima, negujemo ga u našoj deci i zalud ga tražimo u politici. Nepoštovanje moralnosti razlog je svakodnevnih poroka od kojih je najgori nasilje u porodici.

Profesor univerziteta, zaštitnik prava pacijenata u sistemu Euromedik