Стварност у кадру писца

Сусрету Српског и Бугарског ПЕН центра у Димитровграду, одржаном прошле недеље, присуствовала је и бугарска песникиња, прозни писац, преводилац и новинарка Кристин Димитрова (1963). Дипломирала је енглески и америчке студије да Универзитету у Софији, где сада и ради као асистент на Одсеку за стране језике. Објавила је осам књига поезије, међу којима су "Тринаесто Јаковљево дете", "Лице под ледом" и "Лица са искривљеним језицима". Грегори О Донахју превео је на енглески и објавио у Ирској њену књигу "Посета сајџији" 2005. године. Преводи њених песама и кратких прича објављени су у антологијама и књижевним часописима у Аустрији, Канади, Хрватској, Немачкој, Мађарској, Исланду, Ирској, Италији, Македонији, Норвешкој, Србији и другим земљама. Пише сценарије за филм, а добитница је и многих награда међу којима су и национална награда "Песник године". Прошле године победила је на литерарном конкурсу за учешће у Кенонгејт интернационалном пројекту "Митови", када је написала роман "Сабазијус".

Необично је да сте на сусрету са српским писцима испричали један свој сан…

Да, видела сам пред собом толико нових лица, људи о којима ништа не знам, али који су изгледали врло занимљиво. Тешко је започети разговор ако о некоме не знате ништа. Георги Константинов, председник Бугарског ПЕН-а, ме је представио и, у том тренутку, сетила сам се свог сна у којем се изненада налазим на сцени. Глумци и публика стају, очекујући од мене да нешто кажем. Ја не знам свој текст и гледам у публику. Ипак, дошла сам у Димитровград да први пут упознам неке од српских писаца и због тога сам срећна.

Да ли тако и пишући мислите на публику, на људе који Вас окружују?

Наравно. Поезија коју читаоци нису прихватили – мртворођена је. Књижевност јесте врста комуникације. И чак ако имате само једног читаоца, мислићете на њега. Све што је написано треба да поседује поруку која долази пре стила у писању. Чак и пре књижевности саме. За све што сам написала очекујем да добијем реакцију. Ако ми то не пође за руком, сматрам да је моја поезија узалудна.

На књижевној вечери читали сте песму о безубој жени. Такав мотив пресликава тежак живот који нас окружује?

Свако бира своју тему. Неко пише о вечности, неко о историји, или о љубави и вечитим вредностима. Ја волим да пишем о ономе што видим. Јер људи живе најразличитије животе, а ја, као фотограф, хватам брзе кадрове онога што видим. То може бити анегдота или нечија животна прича, али то је оно што је стварно. Дотичу ме стварни људски проблеми, тренутак болног постојања, а понекад и фарса и смешни тренуци. После сто година нас више неће бити, али бар ће у поезији остати портрети неких људи из нашег времена.

Кажу да у савременој бугарској прози преовладавају криминалистички заплети из стварности, а да у поезији има ироније. Слажете ли се?

Садашња бугарска књижевност врло је разнолика и немогуће је описати је једном речју. Пролазимо кроз многе промене. У прози, после 1989. године, неки су писци одлучили да остану верни традицији а други су опет почели да експериментишу како би привукли пажњу. Чини ми се да ни једни ни други нису били у праву, посебно када би претерали са експериментима и постали неразумљиви. Затим су они који су превише експериментисали почели су да мисле на читаоце, а традиционалисти су се окренули новом. Ценим појединачне напоре аутора изван одређених школа, јер и ми имамо наслеђе постмодернизма, феминизма, традиције славне прошлости, документовања и бележења криминалне стварности.

Да ли је бугарска књижевност окренута савременој Европи?

Када пишете на малом језику, писање постаје више проблем културе као затвореног система него језика самог. Понекад нисте сигурни да ли ће Вас читаоци неке друге културе добро разумети. Ми преко филма и МТВ-ија познајемо Америку, али тако велике земље мало познају нас. Ако бих написала реалистичну причу о свом лекару, писала бих о сиромашном човеку. Јер, лекари и професори сиромашни су у Бугарској. Такву причу о сиромашном лекару теже је разумети у Француској или Енглеској. То није проблем језика већ културе. Због начина живота теже је бити прихваћен у свету, а не због разлика у језику.

Могу ли писци у Бугарској да достигну популарност неке поп звезде?

Људи су у Бугарској склонији лаким задовољствима, то је типично. Ипак, појављују се добре књиге, упркос свему. Видим књигу која као да каже: брига ме за глупости са телевизије. Али људи мрзе да мисле, радије ће следити моделе просперитета који нису засновани на образовању. Узори су им богаташи или политичари.

Може ли се живети од писања?

Не. Понекад вас погоди срећа, ако пишете за филм.