Путин победио с 1 према 7

Немам намеру да наоружавам и финансијски помажем канибале – људе који убијају своје противнике, ваде им унутрашње органе и – једу их!

Оваквим ставом председник Руске Федерације Владимир Путин је „разоружао” својих едам саговорника, заступника тезе да би сиријски сукоб најбрже и најправедније био решен тиме што би опозиционим снагама, које се боре против режима председника Башара ел Асада, било испоручено наоружање.

Све се дешавало прошлог уторка у ирском голф одмаралишту Лох Ерн на самиту Г-8, земаља које у својим рукама држе половину светске економије. Реч је о: Канади, Француској, Немачкој, Великој Британији, САД, Русији, Италији и Јапану. Управо стога је просто несхватљиво да је са таквог скупа изостала Кина, која је већ сада по снази друга економија света (одмах иза САД) и које се питања попут слободне трговине и супротстављања глобалној утаји пореза, о којима је било речи у Лох Ерну у, и те како тичу. Али, то је већ реликт неких бивших времена.

Што се Сирије тиче, Американци, Енглези и Французи су на скупу поновили раније изречене тврдње да је армија председника Асада у обрачунима са побуњеницима користила недозвољени гас – сарин. Али, и поред узорака крви и тканина које су у вези са овим тврдњама предате надлежним службама УН, испоставило се да приложено није довољно да се сиријска армија оптужи за употребу бојног отрова. А бољих доказа засад нема.

У причу се уплела и америчка штампа, која је на врло отворен начин изнела поменуте налазе експерата, а иницијативу Обаме да баш на основу истих затражи додатно наоружавање Асадових противника, прогласила – „пуцњем упразно”.

Уочи самита, па и током његовог трајања, главна непознаница био је, свакако, Путин. Посматрачи оваквих скупова били су убеђени да ће „Владимир неумољиви” морати да поклекне пред адутима седморице саговорника и прихвати њихов поглед на најактуелније светске проблеме. Па чак и отворену претњу америчког председника да ће, у склопу помоћи антивладиним устаницима, увести зону забране лета изнад Сирије.

Како је испало – преварили су се. Она толико помињана „црвена линија” у сиријском сукобу, како су волели да наглашавају западни лидери, није пређена. Или, барем, за то нису нађени ваљани докази.

Оно о чему западни гости у Лох Ерну нису довољно водили рачуна јесте да у Москви на рат у Сирији гледају са далеко више опреза него у Вашингтону, Лондону или Паризу. У тај контекст убачени су и недавни председнички избори у Ирану, на којима је убедљиву победу однео Хасан Рохани, иначе заговорник иранског нуклеарног програма и, самим тим, непријатан саговорник за Запад.

А Иран је каспијска земља, граничи се са Јерменијом, Азербејџаном, Туркменијом, а преко Каспијског језера и са Казахстаном и Русијом. Другим речима, са мноштвом република са којима Русија упорно настоји да обезбеди сарадњу адекватну оној из времена када су сви били једна породица звана – Совјетски Савез.

Ту су, наравно, и увек немирни Авганистан, Пакистан, Ирак, Турска. У сваком случају, комшилук у којем се много шта комеша, а што би могло да се одрази и на позицију Русије у региону.

Самит у Ирској није протекао само у надигравању у погледу судбине Сирије. Једнако важне теме су биле и трговинска сарадња Северне Америке и ЕУ и борба против међународне корупције, која све више узима маха. Одлуке о овим питањима нису изазивале посебне спорове из простог разлога што се ради о нечему што једнако утиче на сваког од учесника самита, па и на остале земаље света.

Зато је за новинаре била интересантна тема прислушкивања телефонских разговора бившег руског председника Дмитрија Медведева на самиту Г-20 у Лондону 2009. Овај пут, према досадашњим сазнањима, сличних „егзибиција” није било.

Део онога што није учињено у Лох Ерну нашло је своју реализацију у одлуци Путина и Обаме да у уторак потпишу нови договор о смањењу нуклеарног арсенала. Реч је о плану „обезбеђења заштите, контроле и броја нуклеарних материјала”. Овај договор заснован је на сличном споразуму потписаном 1992, а којем је управо ових дана истекао рок важности. Обе стране обавезале су се тада да ће строго водити рачуна о нуклеарним потенцијалима и њиховом коришћењу у мирнодопске сврхе.

Очигледно, несугласице из Лох Ерна лако су превазиђене када су на ред дошла питање од којих зависи будућност целе наше цивилизације. Обама и Путин су у том погледу потпуно испоштовали своје глобално вођство као партнери, а не као евентуални „победник” и „побеђени” са самита Г-8.

Слободан Самарџија