Оранице ипак тајкунима

Српска пољопривреда нема ту срећу да у аграрној политици њених челних посленика постоји континуитет. Једна турбуленција већ је на видику јер је нови министар за ову област Слободан Милосављевић најавио радикалну измену Закона о пољопривредном земљишту који су његови претходници, иначе из сличне демократске опције, усвојили колико јуче.

Одмах по устоличењу нови министар изјавио је да неће дозволити даље распарчавање великих пољопривредних комбината све с образложењем да конкурентност није могуће остварити на малим поседима. Реч је, иначе, о колачу од око 300.000 хектара државне земље, по правилу најкултивисанијих ораница у Војводини, које приватизацијом пољопривредних комбината полако прелазе у руке неколицине најбогатијих људи у Србији. Куповином друштвеног капитала њима су, практично без иједног плаћеног динара, припале државне њиве које чине половину земљишног поседа бивших комбината. Тако је сада у поседу Миодрага Костића 32.000 хектара, после куповине ПИК "Бечеј" за петама му је Ђорђије Ницовић који је свој посед тим чином увећао за 14.000 хектара, Мирослав Мишковић обрађује 20.000 хектара, на списку велепоседника су и Предраг Ранковић, власник "Инвеја", Матијевић, Јерковић...

Управо прошлогодишњим доношењем Закона о пољопривредном земљишту тим претходног министарства из Г17 плус покушао је да спречи ово тихо преузимање државних њива. Према том законском решењу и земљорадници имају право да у закупу обрађују државне њиве и лицитацијама о висини закупнине практично је започет процес одузимања државне земље од највећих српских богаташа. Као разлог зашто је предвиђен само закуп државних њива наведено је то што у садашњим условима земљорадници још немају довољно капитала да учествују у куповини тако да би по логици свих економских дешавања код нас до њих дошли опет они највећи и најбогатији.

Аргументима Слободана Милосављевића да се "велики" не смеју уситњавати јер се конкурентност пољопривредне производње не може остварити на малим поседима готово да ништа не може да се замери. Изузев у нашим условима. Уколико он буде доследан у својој замисли да тајкуни и даље обрађују не само своју већ и државну земљу, "велики" ће остати и постати још већи, а чини се да је судбина малих да такви и остану и да као такви и нестану. Јер, министар пољопривреде у истом пакету о нераспарчавању великих није ни изблиза саопштио да ли ће и шта урадити да се повећа индивидуални посед у Србији, иначе најмањи у Европи, јер се мери са тек неколико хектара у просеку. Без повећања поседа малих газдинстава ни они неће моћи да буду конкурентни не само наспрам домаћих великаша, већ и европских фармера, на чију конкуренцију морамо да се припремимо. У недостатку такве политике и на преостали број села где још има живља моћи ће да се стави катанац.

Заустављање политике закупа државне земље није једина погодност коју највећима у пољопривреди спрема нови аграрни министар. Познато је обећање Демократске странке да ће сви они који обрађују земљу, по европском моделу државних давања добити 100 евра по хектару. У светлу великих и малих то изгледа овако: они који имају пет или десет хектара могу да рачунају на 500-1.000 евра, а Миодраг Костић са својих тридесетак хиљада хектара из државне касе добија ни мање ни више него три милиона евра. Толико и Ницовић, Мишковић нешто мање... Све по угледу на Европу у коју се заклињемо где је управо енглеска краљица са својим поседима највећи добитник овакве европске аграрне политике. Ако је на почетку приватизације комбината и било чуђења зашто их најбогатији људи у Србији купују, јер пољопривреда важи за нискоакумулативну и мање профитабилну, сада су све сумње развејане. А колико ће им тек пара следовати када се више примакнемо Европи и по износима по хектару...

Подсећања ради, министри из Г17 плус у претходне три године нису били вољни да тим "великим" доделе иједну државну премију или субвенцију. Укинуте су, између осталог, премије за индустријско биље с образложењем да имају само сврху да компензују цену коју прерађивачи неће да плате. Укратко, центар њихове аграрне стратегије било је комерцијално газдинство и читав сет мера био је усмерен на структурне промене код такозваних малих пољопривредника и хватање корака са Европом.