Oranice ipak tajkunima

Srpska poljoprivreda nema tu sreću da u agrarnoj politici njenih čelnih poslenika postoji kontinuitet. Jedna turbulencija već je na vidiku jer je novi ministar za ovu oblast Slobodan Milosavljević najavio radikalnu izmenu Zakona o poljoprivrednom zemljištu koji su njegovi prethodnici, inače iz slične demokratske opcije, usvojili koliko juče.

Odmah po ustoličenju novi ministar izjavio je da neće dozvoliti dalje rasparčavanje velikih poljoprivrednih kombinata sve s obrazloženjem da konkurentnost nije moguće ostvariti na malim posedima. Reč je, inače, o kolaču od oko 300.000 hektara državne zemlje, po pravilu najkultivisanijih oranica u Vojvodini, koje privatizacijom poljoprivrednih kombinata polako prelaze u ruke nekolicine najbogatijih ljudi u Srbiji. Kupovinom društvenog kapitala njima su, praktično bez ijednog plaćenog dinara, pripale državne njive koje čine polovinu zemljišnog poseda bivših kombinata. Tako je sada u posedu Miodraga Kostića 32.000 hektara, posle kupovine PIK "Bečej" za petama mu je Đorđije Nicović koji je svoj posed tim činom uvećao za 14.000 hektara, Miroslav Mišković obrađuje 20.000 hektara, na spisku veleposednika su i Predrag Ranković, vlasnik "Inveja", Matijević, Jerković...

Upravo prošlogodišnjim donošenjem Zakona o poljoprivrednom zemljištu tim prethodnog ministarstva iz G17 plus pokušao je da spreči ovo tiho preuzimanje državnih njiva. Prema tom zakonskom rešenju i zemljoradnici imaju pravo da u zakupu obrađuju državne njive i licitacijama o visini zakupnine praktično je započet proces oduzimanja državne zemlje od najvećih srpskih bogataša. Kao razlog zašto je predviđen samo zakup državnih njiva navedeno je to što u sadašnjim uslovima zemljoradnici još nemaju dovoljno kapitala da učestvuju u kupovini tako da bi po logici svih ekonomskih dešavanja kod nas do njih došli opet oni najveći i najbogatiji.

Argumentima Slobodana Milosavljevića da se "veliki" ne smeju usitnjavati jer se konkurentnost poljoprivredne proizvodnje ne može ostvariti na malim posedima gotovo da ništa ne može da se zameri. Izuzev u našim uslovima. Ukoliko on bude dosledan u svojoj zamisli da tajkuni i dalje obrađuju ne samo svoju već i državnu zemlju, "veliki" će ostati i postati još veći, a čini se da je sudbina malih da takvi i ostanu i da kao takvi i nestanu. Jer, ministar poljoprivrede u istom paketu o nerasparčavanju velikih nije ni izbliza saopštio da li će i šta uraditi da se poveća individualni posed u Srbiji, inače najmanji u Evropi, jer se meri sa tek nekoliko hektara u proseku. Bez povećanja poseda malih gazdinstava ni oni neće moći da budu konkurentni ne samo naspram domaćih velikaša, već i evropskih farmera, na čiju konkurenciju moramo da se pripremimo. U nedostatku takve politike i na preostali broj sela gde još ima življa moći će da se stavi katanac.

Zaustavljanje politike zakupa državne zemlje nije jedina pogodnost koju najvećima u poljoprivredi sprema novi agrarni ministar. Poznato je obećanje Demokratske stranke da će svi oni koji obrađuju zemlju, po evropskom modelu državnih davanja dobiti 100 evra po hektaru. U svetlu velikih i malih to izgleda ovako: oni koji imaju pet ili deset hektara mogu da računaju na 500-1.000 evra, a Miodrag Kostić sa svojih tridesetak hiljada hektara iz državne kase dobija ni manje ni više nego tri miliona evra. Toliko i Nicović, Mišković nešto manje... Sve po ugledu na Evropu u koju se zaklinjemo gde je upravo engleska kraljica sa svojim posedima najveći dobitnik ovakve evropske agrarne politike. Ako je na početku privatizacije kombinata i bilo čuđenja zašto ih najbogatiji ljudi u Srbiji kupuju, jer poljoprivreda važi za niskoakumulativnu i manje profitabilnu, sada su sve sumnje razvejane. A koliko će im tek para sledovati kada se više primaknemo Evropi i po iznosima po hektaru...

Podsećanja radi, ministri iz G17 plus u prethodne tri godine nisu bili voljni da tim "velikim" dodele ijednu državnu premiju ili subvenciju. Ukinute su, između ostalog, premije za industrijsko bilje s obrazloženjem da imaju samo svrhu da kompenzuju cenu koju prerađivači neće da plate. Ukratko, centar njihove agrarne strategije bilo je komercijalno gazdinstvo i čitav set mera bio je usmeren na strukturne promene kod takozvanih malih poljoprivrednika i hvatanje koraka sa Evropom.