Председнички двобој

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 22. маја – "Врана врани очи не вади", стара је пословица која важи и за односе међу шефовима Беле куће, али је од ње одступио Џими Картер (82). Спољну политику садашњег лидера Џорџа Буша оценио је, како је пренео лист "Арканзас демократ газет", као "најгору у историји САД" и тиме прекршио незванични пакт по коме бивши председници не нападају своје наследнике на највишем положају САД.

Прекршај "без преседана" је изазвао буру у Вашингтону, осетљивом на "светогрђе", па се Картер два дана касније одрекао домета своје критике. Била је то "неопрезна или погрешно интерпретирана изјава", рекао је јуче телевизији Ен-Би-Си.

Оваква или онаква, изјава је његова – тврди заменик главног уредника поменуте новине Фред Фелон, уз напомену да је "пренета и тачно". Картер је покушао да објасни како је само хтео да каже да је Бушова спољна политика била гора од курса Ричарда Никсона (председника у периоду 1969-1974) пошто му је затражено да упореди учинке њих двојице. "Арканзас демократ газет" је, међутим, објавио звучни снимак разговора с Картером, који је на челу САД био 1977-1981. године, са којег се чују његове речи да је "по негативном ефекту изазваном широм света на САД, ова администрација (Бушова) најгора у историји". Такав цитат потврдила је и Картерова портпаролка…

Бела кућа је одреaговала на обе Картерове верзије. На вест да је "Буш најгори" одговорила је да бившем председнику и добитнику Нобелове награде за мир "опада важност", а објашњење о "неопрезном" изразу прокоментарисала је опаском да је "важно да човек буде пажљив у избору сопствених речи".

Стварност превазилази домет "жаоки". Рејтинг председника Буша је, понајвише због спољнополитичког приоритета – рата у Ираку, пао на врло низак ниво, готово најнижи од кад се мери подршка јавности шефу Беле куће. Анкете показују, такође, да је широм света, поготову у исламском свету и деловима Европе, ојачано неповољно мишљење политици Вашингтона. Због једностраних потеза и драматичног погоршавања ситуације на проширеном Блиском истоку где је највише ангажована, Америци опада ауторитет "одлучујућег фактора у међународним пословима" – сматрају многи аналитичари. Као најновији пример за то наводе – глобални притисак који је довео до оставке Американца Пола Волфовица, због фаворизовања интимне пријатељице, на положај председника Светске банке…

Картер је "прича за себе". Неформални ангажман донео му је већи престиж у свету него што га је стекао међу земљацима као председник. Код куће упамћен по погоршаној економској ситуацији и неуспеху акције за ослобађање дипломата талаца у Ирану, у свету је запамћен по мандату у коме је "начео" бивши СССР инсистирањем на људским правима као и по званичном успостављању дипломатских односа САД с Кином.

Ангажман после одласка из Беле куће донео му је звање "најбољег–бившег председника". Нобелову награду за мир добио је 2002. као тек трећи амерички председник (претходно – Вудро Вилсон и Теодор Рузвелт) коме је то пошло за руком, превасходно зато што је доживљен као супротност Бушовој политици која је тада наговештавала напад на Ирак. Нобелов комитет узео је у обзир, забележено је у хроникама, и његова посредничка достигнућа од Блиског истока (кемпдејвидски споразум Египта и Израела) до Северне Кореје, па и у Босни где је "крајем 1994. допринео привременом прекиду ватре".

У прошлонедељним наступима је поред Буша "ошајдарио" и одлазећег британског премијера Тонија Блера, назвавши га "слепим послушником" Америке, чија је подршка Бушу у Ираку "представљала трагедију за свет". У међувремену је често "нервирао" власти у Вашингтону, као кад је у мају 2002. посетио Кубу што ниједан бивши или чинодејствујући председник није учинио од тамошње револуције 1959, и кад је изјашњавање у коме није успео референдум за опозив венецуеланског председника Уга Чавеса 2004. године, оценио као регуларно. Крајем прошле године, изазвао је "шок и негодовање" књигом у којој је осудио политику Израела, због "система апартхејда за становнике на палестинским територијама", као и Вашингтон због "пристрасног приступа у прилог Израелу".

Бивши председници су актуелним шефовима Беле куће махом стављали замерке у оквиру изборних кампања. Или постхумно, како се недавно показало у исповести Џералда Форда у којој је Бушову одлуку да нападне Ирак назвао "великом грешком", као и у критици, како подсећа агенција Блумберг, Харија Трумана на рачун Двајта Ајзенхауера, педесетих, објављеној тек кад су и један и други преминули.

У недавној анкети Галупа и листа "Ју-Ес-Еј тудеј", у којој су понуђена имена 15 председника за избор "највећег" међу њима, и Картер у Буш су добили по само два одсто гласова. Много мање од врха који чине Абрахам Линколн (18 одсто), Роналд Реган (16) и Џон Кенеди (14) а нешто више од једнопостотних Џералда Форда и Џорџа Буша старијег, и последње пласираног Никсона – без иједног процента.