Predsednički dvoboj

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 22. maja – "Vrana vrani oči ne vadi", stara je poslovica koja važi i za odnose među šefovima Bele kuće, ali je od nje odstupio Džimi Karter (82). Spoljnu politiku sadašnjeg lidera Džordža Buša ocenio je, kako je preneo list "Arkanzas demokrat gazet", kao "najgoru u istoriji SAD" i time prekršio nezvanični pakt po kome bivši predsednici ne napadaju svoje naslednike na najvišem položaju SAD.

Prekršaj "bez presedana" je izazvao buru u Vašingtonu, osetljivom na "svetogrđe", pa se Karter dva dana kasnije odrekao dometa svoje kritike. Bila je to "neoprezna ili pogrešno interpretirana izjava", rekao je juče televiziji En-Bi-Si.

Ovakva ili onakva, izjava je njegova – tvrdi zamenik glavnog urednika pomenute novine Fred Felon, uz napomenu da je "preneta i tačno". Karter je pokušao da objasni kako je samo hteo da kaže da je Bušova spoljna politika bila gora od kursa Ričarda Niksona (predsednika u periodu 1969-1974) pošto mu je zatraženo da uporedi učinke njih dvojice. "Arkanzas demokrat gazet" je, međutim, objavio zvučni snimak razgovora s Karterom, koji je na čelu SAD bio 1977-1981. godine, sa kojeg se čuju njegove reči da je "po negativnom efektu izazvanom širom sveta na SAD, ova administracija (Bušova) najgora u istoriji". Takav citat potvrdila je i Karterova portparolka…

Bela kuća je odreagovala na obe Karterove verzije. Na vest da je "Buš najgori" odgovorila je da bivšem predsedniku i dobitniku Nobelove nagrade za mir "opada važnost", a objašnjenje o "neopreznom" izrazu prokomentarisala je opaskom da je "važno da čovek bude pažljiv u izboru sopstvenih reči".

Stvarnost prevazilazi domet "žaoki". Rejting predsednika Buša je, ponajviše zbog spoljnopolitičkog prioriteta – rata u Iraku, pao na vrlo nizak nivo, gotovo najniži od kad se meri podrška javnosti šefu Bele kuće. Ankete pokazuju, takođe, da je širom sveta, pogotovu u islamskom svetu i delovima Evrope, ojačano nepovoljno mišljenje politici Vašingtona. Zbog jednostranih poteza i dramatičnog pogoršavanja situacije na proširenom Bliskom istoku gde je najviše angažovana, Americi opada autoritet "odlučujućeg faktora u međunarodnim poslovima" – smatraju mnogi analitičari. Kao najnoviji primer za to navode – globalni pritisak koji je doveo do ostavke Amerikanca Pola Volfovica, zbog favorizovanja intimne prijateljice, na položaj predsednika Svetske banke…

Karter je "priča za sebe". Neformalni angažman doneo mu je veći prestiž u svetu nego što ga je stekao među zemljacima kao predsednik. Kod kuće upamćen po pogoršanoj ekonomskoj situaciji i neuspehu akcije za oslobađanje diplomata talaca u Iranu, u svetu je zapamćen po mandatu u kome je "načeo" bivši SSSR insistiranjem na ljudskim pravima kao i po zvaničnom uspostavljanju diplomatskih odnosa SAD s Kinom.

Angažman posle odlaska iz Bele kuće doneo mu je zvanje "najboljeg–bivšeg predsednika". Nobelovu nagradu za mir dobio je 2002. kao tek treći američki predsednik (prethodno – Vudro Vilson i Teodor Ruzvelt) kome je to pošlo za rukom, prevashodno zato što je doživljen kao suprotnost Bušovoj politici koja je tada nagoveštavala napad na Irak. Nobelov komitet uzeo je u obzir, zabeleženo je u hronikama, i njegova posrednička dostignuća od Bliskog istoka (kempdejvidski sporazum Egipta i Izraela) do Severne Koreje, pa i u Bosni gde je "krajem 1994. doprineo privremenom prekidu vatre".

U prošlonedeljnim nastupima je pored Buša "ošajdario" i odlazećeg britanskog premijera Tonija Blera, nazvavši ga "slepim poslušnikom" Amerike, čija je podrška Bušu u Iraku "predstavljala tragediju za svet". U međuvremenu je često "nervirao" vlasti u Vašingtonu, kao kad je u maju 2002. posetio Kubu što nijedan bivši ili činodejstvujući predsednik nije učinio od tamošnje revolucije 1959, i kad je izjašnjavanje u kome nije uspeo referendum za opoziv venecuelanskog predsednika Uga Čavesa 2004. godine, ocenio kao regularno. Krajem prošle godine, izazvao je "šok i negodovanje" knjigom u kojoj je osudio politiku Izraela, zbog "sistema aparthejda za stanovnike na palestinskim teritorijama", kao i Vašington zbog "pristrasnog pristupa u prilog Izraelu".

Bivši predsednici su aktuelnim šefovima Bele kuće mahom stavljali zamerke u okviru izbornih kampanja. Ili posthumno, kako se nedavno pokazalo u ispovesti Džeralda Forda u kojoj je Bušovu odluku da napadne Irak nazvao "velikom greškom", kao i u kritici, kako podseća agencija Blumberg, Harija Trumana na račun Dvajta Ajzenhauera, pedesetih, objavljenoj tek kad su i jedan i drugi preminuli.

U nedavnoj anketi Galupa i lista "Ju-Es-Ej tudej", u kojoj su ponuđena imena 15 predsednika za izbor "najvećeg" među njima, i Karter u Buš su dobili po samo dva odsto glasova. Mnogo manje od vrha koji čine Abraham Linkoln (18 odsto), Ronald Regan (16) i Džon Kenedi (14) a nešto više od jednopostotnih Džeralda Forda i Džordža Buša starijeg, i poslednje plasiranog Niksona – bez ijednog procenta.