Ружне речи уместо лепих бомби

Љубитељи каубојаца памте легендарни филм Серђа Леонеа "Добар, рђав, зао", који се завршава криком као назнаком будућих освета: Еј, плавушану, знаш ли чији си ти син? Једне ординарне курвеееее. А у филму сличног наслова "Ружни, прљави, зли" Етореа Сколе, лингвистички стручњаци за простаклуке избројали су чак 2800 гнусних речи, списак који помрачује славу оног ескимског са десетинама различитих речи за снег.

Псују и добри и рђави, прљави и чисти, свети и профани, древни и модерни. Свети Фрања Асишки тера демона сочном псовком. Космонаут Џин Селан из Апола 10, пред ТВ камерама части први пут свемир једним son of a bitch, а генерал Камброн на Ватерлоу поручује Енглезима, Merde, што ниуколико не руинира његову војничку част, судећи по ономе како га приказује Иго у Јадницима. Задатак блуднице јасно је описан и именован још у вавилонским временима. За своје очовечење, дивљак Енкиду треба да захвали љубавним вештинама обучене свете проститутке Шамхат док библијски пророк Језекиљ оптужује Јерусалим да се у сваком погледу курвински понео.

Ритуално исмевање богова

Ружне речи су написане у мудрим књигама, као и по зидовима јавних тоалета и у градском превозу. Њихова магијска слојевитост умирује и напада, разгони страхове и изазива смех, показује колико смо љути, немоћни, понижени, или чак, како смо псовком изабрали неког коме желимо да се приближимо издвојивши га од осталих људи. Њихова профаност је свима потребна јер се њоме нарушава тајна које се бојимо.

Магијско порекло безобразних речи, старих колико и говор, огледа се у њиховој асоцијативности, у слојевитим значењима која покривају екстреме: од беса до немоћи, од страха до агресије, понижења и жеље да се унижава, разочарања и радости, од веселе игре до опасне опомене. Оне су врста мантре за покретање и испољавање емоција. Њиховим мантрањем развија се и сам језик, који се, подстицањем узбуђења, шири, али се не расплињава већ згушњава у путање сличне можданим вијугама. Хладне и безличне речи, попут глутеуса и вагине, немају ону живописну снагу жаргонских рођака. Оне су бледе и несликовите, јер су дозвољене, оглашене као пристојне. Тек у жаргону који је прохибитован, па самим тим потпаљивач маште, јер машта увек боље ради поред рампе, крије се експресивност и провоцира опсценост у замишљању сложенијих слика тела и свега онога што је са њим у вези.

Непристојности и псовке, као нарушавање етикеције, учтивости, усменог уважавања, хијерархије, утичу на говор преводећи га у други план у којем се ствара посебан језик, арго ослобођен норми и забрана. Посебан говор ствара и слој посебно упућених у фамилијарно општење у којем се, употребом безобразних речи, даје сигнал да се говори слободно, да се ствари назову правим именом, без прећуткивања и еуфемизама. Коришћење таквих речи увек ствара атмосферу уличне отворености у којој се неслужбено и аутентично гледа на свет, у којој се руше баријере између људи, окупљених попут гомиле на неком ренесансном тргу у карневализацији табуа, који истовремено привлаче и плаше.

Опсцене речи, и у животу, и у књижевности уздрмавају и проверавају табуе везане, пре свега, за секс који од свих табуа највише инспирише језик, за пражњење тела кроз које се показује здравље и болест, односно пропадање и пут ка смрти. Псовке се, такође, обрушавају и на религиозне табуе пред којима се, ружењем небеских становника, игра озбиљна и опасна игра ублажавања и поништења страха од смрти, греха и казне. Игра само привидно заогрнута лакрдијом, давног порекла још из старих смеховних обреда са ритуалним исмевањем богова. Заправо, свако ружење повезано са табуима креће се по вертикали горе – доле, земља – небо, рођење – смрт, на којој је, као на крсту, распет човек.

Отимање тела

Најзначајније књижевно славље безобразлука, за које треба да захвалимо и нашем генијалном преводиоцу Станиславу Винаверу, јесте Раблеов Гаргантуа и Пантагруел, књига настала као радосно отимање тела од репресивног, лицемерног тумачења библијских истина из којих је, не без опасности по веру, одстрањена страст а импутирана "љубав на даљину" кроз моделе Дивне Даме и некрофилне фикције Мртве Драге, умирене и уморене женствености, неизвесног начина да се страх мушкарца пред женском сексуалношћу бар мало примири, али свакако сигурне препоруке за његову импотенцију.

Код Раблеа све врви од телесности и поганлука. Тело се именовањем осетљивих делова гротескно предимензионира у џиновску задњицу жељну пражњења, у ритуални фалус који шкропи злаћаном зевсовском кишицом из божанских сфера. Телесне излучевине су весела материја која прогнозира раст и утиче на њега, која показује оздрављење и плодност. Гађање и мазање изметом у ритуалном празнику луда из ХIV века, које је ушло у мекшу метафору "прљати блатом", и поливање мокраћом, традиционални су гестови који унижавају, прикључују нагрђеног телесном доле, које је гроб за униженог. Али су ови изрази амбивалентни, јер је оно доле и зона производних органа који су у суштинској вези са рађањем, обнављањем, благостањем. Пљувачка је такође лековита, од ње Христ, у Јеванђељу по Јовану, прави мелем којим исцељује слепог.

Раблеова распојасаност је подсећање и позивање на инфантилност која не зна за стид и у којој се речи везане за пражњење у ствари тичу сексуалности, у детињству схваћене као велика клоака. Оно је прво остваривање слободе везане за радост изазвану нашим првим "производом" којим ћемо мами, тој симпатичној женици која се око нас толико труди, уручити поклон вредан осмеха и пољупца.

Каснији мајстори опсенарства, Хенри Милер и Чарлс Буковски, смештају гениталије својих јунака у много тужнији свет. Неубедљив и невидљив као антиматерија у којој може да докаже да је жив једино човек са челиком међу ногама и киселином у глави, неком развратном слободом у срцу. Грађанин састављен од жилаве беде и задовољства, чији се ерос, упрошћен на голи жаргон, односи на распознавање спектра градског смрада добре и лоше канализације, која ће се улити у велику светску канализацију концентрационих логора.

Понављање речи које позивају на огољену телесност слично је цијукању пацова који се јалово паре и глођу сопствену егзистенцију. Нетактичност сировог вокабулара јесте, уместо руке, бритва на ерогеној зони.

Гинекологија чина у којој су вулгарне речи и псовке сирови показатељи да се ту можда ради и о љубави, нова је маска у предсмртном маскенбалу једне цивилизације. Њен устајали пивски задах покрива афтершејв док бљувотине пијандуре код Буковског, просуте по асфалту у облику констелације Милерове Јарчеве или Ракове обратнице позивају нека непозната створења из космоса да опет све почну из почетка.

Уосталом, Европа код Милера и Америка код Буковског две су драгане које јунаци Сексуса, Плексуса или Забележака старог покварењака, упркос жестоком сексу, не могу да воле. То је копулација са ужицима Маркиза де Сада, који ће, видовњак један, оставити у аманет отварање радњи са бичевима, бодљама, електричним палицама и тестерама, намењеним подизању палог тела (и духа) до нове интимности призиване кроз бол и повређивање.

На крају крајева, фалусоидне ракете кратког и дугог домета, попут старог Пријапа, увек у ерекцији, чекају на нас. Фројдова тврдња да је онај ко је први упутио непријатељу псовку уместо стреле, постао оснивач цивилизације, данас делује прилично детињасто. Не верујемо јој, више се уздамо у ракетни штит, али док се велики не договоре где ће да га поставе, не преостаје нам ништа друго до да псујемо, сликовито, лирски, потресно.