Ružne reči umesto lepih bombi

Ljubitelji kaubojaca pamte legendarni film Serđa Leonea "Dobar, rđav, zao", koji se završava krikom kao naznakom budućih osveta: Ej, plavušanu, znaš li čiji si ti sin? Jedne ordinarne kurveeeee. A u filmu sličnog naslova "Ružni, prljavi, zli" Etorea Skole, lingvistički stručnjaci za prostakluke izbrojali su čak 2800 gnusnih reči, spisak koji pomračuje slavu onog eskimskog sa desetinama različitih reči za sneg.

Psuju i dobri i rđavi, prljavi i čisti, sveti i profani, drevni i moderni. Sveti Franja Asiški tera demona sočnom psovkom. Kosmonaut Džin Selan iz Apola 10, pred TV kamerama časti prvi put svemir jednim son of a bitch, a general Kambron na Vaterlou poručuje Englezima, Merde, što niukoliko ne ruinira njegovu vojničku čast, sudeći po onome kako ga prikazuje Igo u Jadnicima. Zadatak bludnice jasno je opisan i imenovan još u vavilonskim vremenima. Za svoje očovečenje, divljak Enkidu treba da zahvali ljubavnim veštinama obučene svete prostitutke Šamhat dok biblijski prorok Jezekilj optužuje Jerusalim da se u svakom pogledu kurvinski poneo.

Ritualno ismevanje bogova

Ružne reči su napisane u mudrim knjigama, kao i po zidovima javnih toaleta i u gradskom prevozu. Njihova magijska slojevitost umiruje i napada, razgoni strahove i izaziva smeh, pokazuje koliko smo ljuti, nemoćni, poniženi, ili čak, kako smo psovkom izabrali nekog kome želimo da se približimo izdvojivši ga od ostalih ljudi. Njihova profanost je svima potrebna jer se njome narušava tajna koje se bojimo.

Magijsko poreklo bezobraznih reči, starih koliko i govor, ogleda se u njihovoj asocijativnosti, u slojevitim značenjima koja pokrivaju ekstreme: od besa do nemoći, od straha do agresije, poniženja i želje da se unižava, razočaranja i radosti, od vesele igre do opasne opomene. One su vrsta mantre za pokretanje i ispoljavanje emocija. Njihovim mantranjem razvija se i sam jezik, koji se, podsticanjem uzbuđenja, širi, ali se ne rasplinjava već zgušnjava u putanje slične moždanim vijugama. Hladne i bezlične reči, poput gluteusa i vagine, nemaju onu živopisnu snagu žargonskih rođaka. One su blede i neslikovite, jer su dozvoljene, oglašene kao pristojne. Tek u žargonu koji je prohibitovan, pa samim tim potpaljivač mašte, jer mašta uvek bolje radi pored rampe, krije se ekspresivnost i provocira opscenost u zamišljanju složenijih slika tela i svega onoga što je sa njim u vezi.

Nepristojnosti i psovke, kao narušavanje etikecije, učtivosti, usmenog uvažavanja, hijerarhije, utiču na govor prevodeći ga u drugi plan u kojem se stvara poseban jezik, argo oslobođen normi i zabrana. Poseban govor stvara i sloj posebno upućenih u familijarno opštenje u kojem se, upotrebom bezobraznih reči, daje signal da se govori slobodno, da se stvari nazovu pravim imenom, bez prećutkivanja i eufemizama. Korišćenje takvih reči uvek stvara atmosferu ulične otvorenosti u kojoj se neslužbeno i autentično gleda na svet, u kojoj se ruše barijere između ljudi, okupljenih poput gomile na nekom renesansnom trgu u karnevalizaciji tabua, koji istovremeno privlače i plaše.

Opscene reči, i u životu, i u književnosti uzdrmavaju i proveravaju tabue vezane, pre svega, za seks koji od svih tabua najviše inspiriše jezik, za pražnjenje tela kroz koje se pokazuje zdravlje i bolest, odnosno propadanje i put ka smrti. Psovke se, takođe, obrušavaju i na religiozne tabue pred kojima se, ruženjem nebeskih stanovnika, igra ozbiljna i opasna igra ublažavanja i poništenja straha od smrti, greha i kazne. Igra samo prividno zaogrnuta lakrdijom, davnog porekla još iz starih smehovnih obreda sa ritualnim ismevanjem bogova. Zapravo, svako ruženje povezano sa tabuima kreće se po vertikali gore – dole, zemlja – nebo, rođenje – smrt, na kojoj je, kao na krstu, raspet čovek.

Otimanje tela

Najznačajnije književno slavlje bezobrazluka, za koje treba da zahvalimo i našem genijalnom prevodiocu Stanislavu Vinaveru, jeste Rableov Gargantua i Pantagruel, knjiga nastala kao radosno otimanje tela od represivnog, licemernog tumačenja biblijskih istina iz kojih je, ne bez opasnosti po veru, odstranjena strast a imputirana "ljubav na daljinu" kroz modele Divne Dame i nekrofilne fikcije Mrtve Drage, umirene i umorene ženstvenosti, neizvesnog načina da se strah muškarca pred ženskom seksualnošću bar malo primiri, ali svakako sigurne preporuke za njegovu impotenciju.

Kod Rablea sve vrvi od telesnosti i poganluka. Telo se imenovanjem osetljivih delova groteskno predimenzionira u džinovsku zadnjicu željnu pražnjenja, u ritualni falus koji škropi zlaćanom zevsovskom kišicom iz božanskih sfera. Telesne izlučevine su vesela materija koja prognozira rast i utiče na njega, koja pokazuje ozdravljenje i plodnost. Gađanje i mazanje izmetom u ritualnom prazniku luda iz HIV veka, koje je ušlo u mekšu metaforu "prljati blatom", i polivanje mokraćom, tradicionalni su gestovi koji unižavaju, priključuju nagrđenog telesnom dole, koje je grob za uniženog. Ali su ovi izrazi ambivalentni, jer je ono dole i zona proizvodnih organa koji su u suštinskoj vezi sa rađanjem, obnavljanjem, blagostanjem. Pljuvačka je takođe lekovita, od nje Hrist, u Jevanđelju po Jovanu, pravi melem kojim isceljuje slepog.

Rableova raspojasanost je podsećanje i pozivanje na infantilnost koja ne zna za stid i u kojoj se reči vezane za pražnjenje u stvari tiču seksualnosti, u detinjstvu shvaćene kao velika kloaka. Ono je prvo ostvarivanje slobode vezane za radost izazvanu našim prvim "proizvodom" kojim ćemo mami, toj simpatičnoj ženici koja se oko nas toliko trudi, uručiti poklon vredan osmeha i poljupca.

Kasniji majstori opsenarstva, Henri Miler i Čarls Bukovski, smeštaju genitalije svojih junaka u mnogo tužniji svet. Neubedljiv i nevidljiv kao antimaterija u kojoj može da dokaže da je živ jedino čovek sa čelikom među nogama i kiselinom u glavi, nekom razvratnom slobodom u srcu. Građanin sastavljen od žilave bede i zadovoljstva, čiji se eros, uprošćen na goli žargon, odnosi na raspoznavanje spektra gradskog smrada dobre i loše kanalizacije, koja će se uliti u veliku svetsku kanalizaciju koncentracionih logora.

Ponavljanje reči koje pozivaju na ogoljenu telesnost slično je cijukanju pacova koji se jalovo pare i glođu sopstvenu egzistenciju. Netaktičnost sirovog vokabulara jeste, umesto ruke, britva na erogenoj zoni.

Ginekologija čina u kojoj su vulgarne reči i psovke sirovi pokazatelji da se tu možda radi i o ljubavi, nova je maska u predsmrtnom maskenbalu jedne civilizacije. Njen ustajali pivski zadah pokriva afteršejv dok bljuvotine pijandure kod Bukovskog, prosute po asfaltu u obliku konstelacije Milerove Jarčeve ili Rakove obratnice pozivaju neka nepoznata stvorenja iz kosmosa da opet sve počnu iz početka.

Uostalom, Evropa kod Milera i Amerika kod Bukovskog dve su dragane koje junaci Seksusa, Pleksusa ili Zabeležaka starog pokvarenjaka, uprkos žestokom seksu, ne mogu da vole. To je kopulacija sa užicima Markiza de Sada, koji će, vidovnjak jedan, ostaviti u amanet otvaranje radnji sa bičevima, bodljama, električnim palicama i testerama, namenjenim podizanju palog tela (i duha) do nove intimnosti prizivane kroz bol i povređivanje.

Na kraju krajeva, falusoidne rakete kratkog i dugog dometa, poput starog Prijapa, uvek u erekciji, čekaju na nas. Frojdova tvrdnja da je onaj ko je prvi uputio neprijatelju psovku umesto strele, postao osnivač civilizacije, danas deluje prilično detinjasto. Ne verujemo joj, više se uzdamo u raketni štit, ali dok se veliki ne dogovore gde će da ga postave, ne preostaje nam ništa drugo do da psujemo, slikovito, lirski, potresno.