Колективна корупција

Тешко је данас да отворите било које дневне новине а да већ на првој страни не затекнете наслов: тај и тај или, прецизније, ти и ти приведени у МУП због корупције. И када погледате занимања приведених, ту је читав калеидоскоп занимања.

Бивши министри, директори и њихови помагачи у великим предузећима, па онда путна мафија, грађевинска мафија, царинска мафија, агенцијске мафије, корупција са НИП (Национални инвестициони програм), каои управо поништен тест из математике за мале матуранте… И тако редом, у недоглед, док не дођосмо и до професорских мафија, како на државним тако и на приватним универзитетима.

Још нам је у сећању афера „индекс“ на Правном факултету у Крагујевцу. А откуд баш на једном правном факултету који по свом основном деловању треба да образује будуће правнике и дефинише законске оквире борбе управо против корупције. И сада треба замислити будућег судију, адвоката, не треба много маште, који је дошао до испита или дипломе преко мита, или неких других видова услуга, које из пристојности не наводим.

Као што је свима познато, ова корупционашка афера се завршила тако као што је киша обишла Крагујевац. Илити, како се каже у народу: „пој’о вук магарца“, а зна се ко је овде испао магарац! Бар тог зеља у овој земљи има у изобиљу.

И, дабоме, онда није ни чудно што нам професор Душан Теодоровић у недавно објављеном чланку (5. јуна) „О прасетини и српским универзитетима“ у поднаслову тврди: „Процес производње ’сумњивих доктората’ узео је толико маха да га је немогуће зауставити“. Да подвучем, „немогуће зауставити“. Па ме је то навело на питање, зашто се не може зауставити, те сам дошао до закључка који сам ставио и у наслов, да је у питању колективна корупција!

Зато је то неодбрањиво или, како рече професор, немогуће зауставити! Зар није слично метастазама? Оно о чему дискутује професор Теодоровић јесу суптилније корупције, теже ухватљиве, али по мени сигурно дугорочно много погубније од оних о којима читамо у нашим медијима. Дакле, у питању је интелектуални интегритет који се већ сада граничи са интелектуалним бешчашћем.

Ја ћу овде да се задржим на вредновању научног рада наших научника које је озаконило наше министарство за просвету и науку а онда, самим тим, и са последицама које такво вредновање има и на избор наставног кадра на нашим универзитетима.

Основни документи по којима се министарство равна носе наслове: „Врста и квантификација индивидуалних научноистраживачких резултата“ и „Минимални квантитативни захтеви за стицање појединачних научних звања“. Оно што одмах пада у очи или, боље речено, боде очи, заједнички именитељ у оба документа је реч „квантификација“. Преведено на српски – количина!

Универзитетски професор