Наш Миле

Пословично незаинтересована политичка и интелектуална елита Србије, заједно са медијима, готово да није регистровала велике промене у Републици Српској (па и у Босни). Наиме до сада најдуговечнији политичар уз Мила Ђукановића на овим просторима Милорад Додик нашао се у тешкој ситуацији која може водити или његовом слабљењу или пак одласку са власти. Додик је успео да против себе уједини опозицију (која још преговара о формалном уједињењу), моћне странце и незадовољну сиротињу којој је дојадила комбинацијa реторике и корупције. Рејтинзи странака показују да у овом моменту Додик и његова странка стоје лошије од опозиционог СДС и његових потенцијалних партнера. То је показатељ умора и незадовољства јавности због беде и незапослености. Власт у Бањалуци је забринуо и почетак студентских протеста у том граду.

Додикова „одбрана“ је мање-више непродуктивна – он ће оптужити странце, да су искористили незадовољство опозиције и грађана да крену у његово рушење или барем подривање. Он је „упозоравао“ да ће од сарајевских медија штафету борбе против њега преузети београдски медији. Тако ће попут Милошевића пред 5. октобар поручити: „не нападају они Српску због мене, већ мене нападају да би срушили Српску“. Но ако се поред тог не уради нешто радикално – ствари иду у правцу који није добар за њега. Већ смо писали о томе да би обрачун с великом корупцијом или пак концентрациона влада са СДС-ом могла да успори негативне трендове. Но потребна је храброст да се обрачунате с „мангупима у сопственим редовима“. Уместо тога акције Додикове падају па га напуштају и они који су га до сада финансијски и логистички подржавали.

„Наш Миле“ јесте дошао на власт као миљеник Запада кога су они инсталирали без значајније подршку јавности, но временом је еволуирао. Како се учврстио на својој позицији првог човека Српске он је (уз прекид и осцилације) показивао значајну политичку вештину и неретко зрелост. Тако је пре неколико година изгледао као државник у односу на Тадића и друге који су владали Србијом. Он је наравно схватио власт у Српској као свој „феуд“ и бранећи га бранио је и шири национални интерес. Но како време пролази све је мање уверења да се његови лични или партијски интереси поклапају са интересима Српске. То је оно што га слаби изнутра, као и процена странаца да би им било боље да Додика немају на тој позицији. Његова теза да ће Српска без њега пропасти није претерано убедљива јер му је опозиција СДС коју је основао Караџић.

Комбинација огромне корупције, незадовољства моћних странаца и удруживање опозиције је нешто што заиста угрожава Додика и што га чини нервозним. Прошла су времена када је било оптимизма у јавности и симпатија типа „како им је наш Миле одбрусио“ (Сарајеву или странцима, свеједно), а потрошене су паре од „Телекома” који је годинама био ,,златна кока“ како за власт у Бањалуци тако и за политичаре у Београду. Затварање „славина“ којима се цедио профит из „Телекома Српске” (у власништву „Телекома Србије”) је многе учинио незадовољним са обе стране Дрине.

То објашњава прилично хладне и затегнуте односе на релацији Додик – Влада Србије. Додик је, наиме, био партнер Демократске странке коју је подржао на изборима, а то је и после избора остао. Тиме је себе и Српску довео у ситуацију да ослаби своје позиције у Београду. Но даље инсистирање на подршци опозиционој ДС може само да поквари односе Београда и Бањалуке, што ником неће донети добра. Очигледно је имао лоше саветнике који су га саветовали да на изборима подржи ДС и да после избора настави у том правцу без обзира што ће се то схватити као подривање владајуће коалиције. Онај ко саветује политичке лидере, звао се он Додик или Вучић, или другачије, и да им је користан конфликт Београд – Бањалука – не жели добро ни Србији ни Српској. Тако је Караџић убрзао свој пад када је кренуо да оснива своју странку у Србији што се од тадашње власти доживело као „шамар“. Стога и Додика данас може скупо коштати мешање у унутрашње политичке игре у Србији, ма колико му се чинило „да он то може“. Но, на жалост, колатерална штета таквих политичких надгорњавања често је био не само неки политичар већ витални национални интерес Срба са обе стране Дрине.

Политички аналитичар