Љубав, смрт и ђаво

Од нашег специјалног извештача
Кан, 23. маја – "Размишљао сам како би било дивно да се на једном месту окупе утицајни редитељи из целог света који би, појединачно у својим земљама, радили на финансирању очувања и конзервирања филмова, јер ће у супротном они заувек нестати", каже легендарни амерички редитељ Мартин Скорсезе, образлажући одлуку да се у борду његове фондације "World Cinema Foundation" сада нађу и аутори попут Вонга Кар-Ваија и Гиљерма дел Тора, Инаритуа, Куарона и Салеша.
Мартин Скорсезе је већ годинама, кроз своју фондацију, велики борац за конзервирање и рестаурацију старих филмова снимљених на 35-милиметарској траци, и захваљујући томе Кански фестивал је могао да понуди и богат ретроспективни програм укључујући и филмове Џона Вејна.

Рестаурација и трајно очување филмова, значи и очување културног идентитета, порука је са јучерашње изузетно посећене панел-дискусије и мастер класе Мартина Скорсезеа, почасног госта јубиларног фестивала, на којем превеликих узбуђења још увек нема.

Узбуђење није донео ни нови жанровски филм, за многе, култног редитеља Квентина Тарантина иако ће се, без сумње, његови фанови опет радовати. Тарантинов  "Отпорно на смрт" (Death Proof), део је још једног диптиха Тарантино–Родригез (Родригез режира "Планета терора") и хибрид акционо-аутомобилских судара и Б-филма у стилу 70-их прошлог века, у којем је аутор и сценариста и сниматељ и редитељ. Тарантину се не може спорити доследност у редитељском стилу и естетици, чак ни аутентичност, али му се и те како може ставити на терет чињеница да је, чак и од вратоломних аутомобилских јурњава, успео да направи досадан филм! "Отпорно на смрт" је попут два различита одраза у истом огледалу. У првом, лош момак побеђује, у другом – он губи. Веома лош мачо је каскадер Мајк (Курт Расел), мајстор аутомобилских судара, власник репарираног аутомобила отпорног на смрт. У првом делу филма његова главна занимација је да прво заведе, па колима поубија групу девојака из једне америчке недођије. Наравно, крв и делићи раскомаданих тела, теку путем у потоцима. У другом делу филма, негде у Тенесију, Мајк налази нове жртве, али их, авај, лоше процењује. Јер, ову групу чине филмаџијке: једна шминкерка (Розарио Доусон), глумица (Мери Елизабет Винстид) и две каскадерке (Трејси Томс и Зое Бел која је дублирала Уму Турман у "Кил Бил"). Оне не знају шта је страх, те ће убити Мајка његовим оружјем, растуриће га намртво! Пре тога ће мачо чак гласно плакати. Сцене феминистичког, осветничког насиља доведене до екстрема многима су се (као идеја) допале, али ни то није помогло Тарантину да за овакав филм буде оцењен више од једне "палмице" (од пет могућих).

Веће оцене заслужио је "Скафандер и лептир", филм независног америчког сликара и редитеља Џулијана Шнабела, настао према истоименој аутобиографској књизи некадашњег уредника француског "Ела" Жана Доминика Бобија. Једини проблем овог дубоко емоционалног филма јесте у томе што је његова тема – право на достојну смрт, већ врхунски експлоатисана у Аменабаровом делу "Унутрашње море". Попут Аменабара, али визуелно-сликарски још моћније, и Шнабел отвара широко поље за причу о човеку заробљеном у сопственом, болесном и одумирућем телу. У својим мислима Жан Доминик (Матју Алмарик) може да помера планине и јаше на највећим таласима, моћ маште његов је тријумф над смрћу која је неминовност. Хуман филм, тешка тема обојена хумором...

У бојама мрака је и нови егзистенцијалистички, црно-бели филм мађарског редитеља Беле Тара. "Човек из Лондона", филм дугих кадрова, спорог ритма и суморне атмосфере, у најкраћем је прича о илузијама и жељама које никада неће бити остварене, о непрекидној човековој тежњи за слободним и срећним животом. Уз врсног чешког глумца Мирослава Кробота у филму игра и британска глумица Тилда Свинтон...

У конкуренцији за "Златну палму" је и "На ивици раја", младог немачког редитеља турског порекла Фатиха Акина, који је за "Главом о зид", први филм из трилогије "Љубав, смрт и ђаво", 2004. године у Берлину освојио "Златног медведа". Ако је први филм значио љубав, овај други значи – смрт, и ауторов покушај да субјективно, личним симболима и сликама, укаже на контрадикције унутар новог културолошког "рата" између хришћанства и ислама. Филм је сниман и у Немачкој и у Турској, и још један је успели пример ауторове потраге за сопственом историјом, прошлошћу и садашњошћу бивствовања унутар две подељене и међусобно различите културе...

За ведрије поноћне тонове вечерас ће бити заслужан нови филм контрадикторног независног америчког редитеља Ејбела Фераре, који се у Кану приказује почасно, ван конкуренције. Ферарина музичка, ансамбл комедија "Го-го приче", у којем улоге тумаче његови омиљени глумци Виљем Дафо, Метју Модин, Боб Хоскинс и Дарија Арђенто, делимично подсећа на последњи Алтманов филм "Преријски компањон", јер евоцира успомене на истинити живот иза сцене једног популарног кабаретско-плесног клуба (Реј Руби Парадајс).

Почасно, у програму "Омаж 60. рођендану", приказан је и филм "Улзхан" немачког редитеља Фолкера Шлендорфа, снимљен у степама централне Азије. Аутор свог главног јунака Чарлија (Филип Торетон), авантуристу рањене душе, води у потрагу за скривеним старим благом, на пут потенцијалне славе и успеха, али ће га довести до љубави и спасења у виду лепе номаткиње Улзхан (Ајанат Ксенбаји)... У овом програму уз Шлендорфов филм , приказују се и нова дела Ермана Олмија, Клода Лелуша и Џејн Биркин.

 -----------------------------------------------------------

Кустуричин "Завет" већ путује у свет

Иако је светска премијера "Завета" Емира Кустурице заказана за суботу, 26. мај, интересовање за овај филм доведено је до усијања. Извештаји са канског Маршеа за "Политику" су још јуче потврдили да је "Завет" већ продат за редовно приказивање у Немачкој, Италији, Шпанији и земљама Бенелукса. Рано јутрос стигла је и вест да ће се "Завет" наћи и у редовној дистрибуцији у свим земљама Источне Европе укључујући и Русију...