Грађевинарство у транзицији

По статистичким подацима, грађевинарска производња у нашој земљи већ две године бележи пад од чак 20 одсто годишње. Познато је да ова индустријска грана, када ради, упошљава од 40 до 45 одсто осталих делатности и зато овај податак озбиљно забрињава, посебно када је у питању стамбена изградња.

Ово значи да ће доћи до новог великог отпуштања радника, гашења производних погона индустрије грађевинског материјала и опреме. Пренапрегнути државни буџет мораће да обезбеђује социјалну помоћ новој армији радника који остају без посла.

За решавање ових проблема не постоји чаробни штапић нити је могуће да се у постојећим условима кризе спас тражи на иностраном тржишту. Мада за неупућене то звучи примамљиво.

Да мало освежимо сећање на време (1965–1990) кад је наше грађевинарство имало највећи просперитет. У Србији се тада градило и по 40.000 станова годишње, и то само у друштвеном сектору, а у Београду 12.000–13.000 станова.

У истом периоду, моћно грађевинарство вишак својих производних капацитета пласирало је у иностранству. У земљи су се градили, поред станова, многи индустријски објекти и фабрике, термо и хидро централе, преграђивао се Дунав највећом браном у земљи, подизали су се мостови.

У време просперитета, грађевинске фирме су се за велике пројекте изван граница наше земље удруживале у асоцијације, својим референцама испуњавале су услове за добијање великих послова. Освајале су тржишта Блиског истока, северне Африке, Азије, руско и источноевропско тржиште...

Ово је било могуће јер су предузећа била опремљена најсавременијом технологијом, имала су своје стручњаке, а била су и солвентна за добијање банкарских гаранција. У кратком периоду од само неколико година са градилишта у иностранству у земљу сливао се профит који је у златном периоду износио и до две милијарде долара годишње.

Шта сада да се ради? Исти смо народ, вредни и радни као што је то била и претходна генерација, али се не сналазимо у овој транзицији, не успевамо да пронађемо путеве за обнову нашег грађевинарства као темељне привредне гране свуда у свету.

Нашој влади се декларативно нуде послови у иностранству, пријатељске земље то нуде као помоћ да се упосле наши капацитети у условима економске кризе, али треба бити реалан – све док се грађевинарство не обнови, илузорно је другима нудити наше грађевинске услуге.

Наводимо, у вези с тим, и једно искуство из ЕУ. Почетком марта ове године француском председнику су стручњаци и саветодавци представили план привредног развоја у 2013. у коме је наведено да ће бруто индустријски производ због кризе, у односу на прошлу годину, бити смањен за 0,5 одсто.

На питање председника шта треба чинити да до овог смањења не дође, стручњаци су га саветовали да одмах повећа годишњи план за изградњу социјалних станова – за нових 500.000.

Савет је прихваћен. Тако је грађевинарство добило задатак да изградњом станова буде замајац за развој остале индустрије.

Дипломирани инжењер, архитекта