Игнасио из Мадрида допешачио у Београд

Тридесетогодишњи Игнасио Деан Моулиа кренуо је на путовање 21. марта, са главног трга у Мадриду. Од тада је прошао Француском, Италијом, Словенијом, Хрватском и сада је у Београду. Намера му је да походи 40 држава на пет континената и да се у родну Шпанију врати за пет година. И већ то би био подухват вредан пажње. Али оно што замисао овог тридесетогодишњег авантуристе и заљубљеника у екологију чини заиста јединственом, јесте намера да највећи део тог грандиозног пута прође – пешице.

– Од поласка, ево већ нешто више од три месеца, нисам користио ниједно превозно средство, а дневно сам прелазио у просеку 40 километара, пешачећи пет до шест сати. Осим што је спортски изазов, ходање је моја кампања за очување животне средине, израз поштовања према земљама које посећујем и према природи – каже Игнасио, кога су у нашем главном граду угостили чланови Друштва хиспаниста.

Када временске прилике нису биле такве да је могао да спава под шатором, што иначе највише воли, Игнасио је ноћи проводио под кровом људи које је упознао на свом путу и који су пожелели да га угосте. Његове потребе су скромне, а пртљаг невелик. Све своје носи у колицима на три точка, налик онима за бебе. У њима су врећа и шатор за спавање, нешто одеће, воде и хране, пакет прве помоћи, лаптоп, фотоапарат и мобилни телефон.

Преко блога и фејсбук профила прате га пријатељи и фанови којих јесваким даном све више. Његови виртуелни пратиоци с пажњом читају и коментаришу путописне белешке и фотографије, а информације о несвакидашњем подухвату овог Шпанца шире друштвеним мрежама. Следбеници које је Игнасио упознао у „ходу”, сведоче о занимљивом и позитивном младићу, великом заљубљенику у природу чија су размишљања и стремљења изван и изнад оквира уобичајеног.

– Уживам у пејзажима кроз које пролазим, градовима, позитивним људима које упознајем. Наравно, недостаје ми породица. Они су непроцењиво вредна подршка. Мада, признајем, када сам родитељима први пут предочио шта ћу урадити, рекли су ми да сам луд. Тога сам се живо сетио током проласка кроз Италију. У једном месташцу ме је задесила олуја, гуме на колицима су ми се истрошиле, а била је недеља, па нигде нисам могао да купим резервне. На све то, покварио ми се и мобилни телефон. А да, заборавио сам да кажем, тај градић се зове Локо, што и на италијанском и шпанском значи луд – кроз смех препричава Игнасио.

После краћег предаха и упознавања Београда, намерава да се запути ка југу. Наредна већа станица је Ниш, одакле ће „кормило” окренути ка Бугарској. Одатле, ходочашће се наставља по пространствима Азије...

Љиљана Перовић