Плаћамо и таксу на жалбу

Да бисте рецимо утврдили због чега комшије који живе у стану истом као вашем, али у суседној згради, плаћају мањи порез него ви морали бисте да попуните уплатницу на износ од 420 динара и  приложите је порезницима заједно са рекламацијом.

На ово указује читатељка „Потрошача” која се нашла у таквој ситуацији, негодујући због намета које држава преко Пореске управе намеће грађанима.

–Када смо добили решења за порез за 2013. годинуи приликом упоређивања неколико решења са комшијама, увидели смо да постоје драстичне разлике у износима пореза за сличне или чак потпуно исте станове. Најгоре је што на решење свако може да се жалити али уз уплату таксе. И шта ако се утврди да је Пореска управа погрешила, хоће ли нам вратити тај новац – пита читатељка из Новог Београда.

Уз све то, у пакету са осталим изменама дошло је у међувремену и до поскупљења таксе на жалбе. У Пореској управи потврђују да се „на жалбу изјављену против решења којим је утврђен порез по Закону о порезима на имовину („Службени гласник РС“, бр. 26/01...47/13) плаћа такса и да је све до 1. јуна ове године њен износ био 380 динара, а да тренутно оне који намеравају да поднесу жалбу кошта 420.

На питање да ли грађани и поред тога улажу жалбе и колико је буџет приходовао на основу ових такси у Пореској управи су нам рекли да нису у могућности да изнесу такав податак.

– Пореска управа не утврђује и не наплаћује порез на имовину, нити је била надлежна за решавање по изјављеним жалбама на та решења до 31. децембра 2012. године. Порез на имовину утврђује и наплаћује локална самоуправа (од 2007. године) у чијојнадлежности је било и решавање по жалбама све до краја 2012. године. Тек од 1. јануара 2013. године Пореска управа надлежна је за решавање жалби– истичу у Пореској управи.

Остваривање права на рекламацију у Србији је и онако у многим случајевима немогуће, а наметањем оваквих такси додатно се утиче на погоршање положаја грађана. Иначе право на приговор (и накнаду штете) једно је од осам основних потрошачких права. У тренутку када 75 контролисаних трговаца у највећим градовима не издаје фискалне рачуне (што сваки трговац касније тражи као доказ о купљеној роби) и када се у државним службама наплаћује таксе на жалбу, питање је на који начин ће грађани успети да задовоље то своје основно право које им се на овај или онај начин ускраћује.

И. Албуновић