Мистерија концесије

Следеће недеље, тачније 30. маја, истиче рок за формирање концесионог предузећа које треба да започне изградњу аутопута Хоргош – Пожега. Иза тог пројекта стајаће конзорцијум грађевинских фирми "ФЦЦ констракшн" и "Алпине Мејредер", са којим је, као најповољнијим понуђачем на међународном тендеру, Влада Србије 30. марта потписала уговор о давању концесије за изградњу поменуте саобраћајнице.

Формирање концесионог предузећа, како је то у више наврата истакао Велимир Илић, сада министар за инфраструктуру, није спорно, јер је реч само о административној процедури која ће концесионарима омогућити да започну припреме и конкретне послове на изградњи аутопута Хоргош – Пожега.

 Међутим, оно што и даље привлачи знатно већу пажњу од почетка изградње јесте двомесечно натезање око садржаја концесионог уговора. О њему се зна да је концесија дата на максималних 25 година, да је вредна 800 милиона евра, у шта нису урачунате камате, нити остале обавезе које иду уз кредитне линије, и да ће изградња истовремено бити започета на две деонице, од Хоргоша до Новог Сада и од Београда до Пожеге.

Наиме, одмах по потписивању уговора, првенствено из Војводине, упућен је низ замерки на оправданост концесије и договор са концесионарима. Тако је Бојан Костреш, председник Скупштине Војводине, рекао да је Међународни монетарни фонд проценио да изградња аутопута није рентабилна, да је то саобраћајница која "води нигде" и да Србија није толико богата да тако троши свој новац. Он тврди и да је концесионарима предата инфраструктура која је већ изграђена (деонице између Суботице и Новог Сада и Београда и Бешке) и да ће, између осталог, због тога житељи Војводине бити оштећени за 400 милиона евра.

Бојан Костреш није се задржао само на оштрим речима и оптужбама, већ је 2. априла Влади Србије, Министарству за капиталне инвестиције и Министарству финансија, а у складу са Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја, поднео захтев за увид у садржај концесионог уговора. С обзиром на то да наведене државне институције нису удовољиле поменутом захтеву, председник Скупштине Војводине упутио је жалбу и истоветан захтев поверенику за информације од јавног значаја Родољубу Шабићу.

Бојан Костерш је тада изјавио да је "очигледно у питању покушај да се садржај уговора сакрије од оних који нису спремни да поверују да је он у њиховом интересу". Додао је и то да расте сумња да су оштећени не само грађани Војводине, већ и држава Србија, јер да није тако зашто уговор не би био доступан.

Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја, упутио је, на захтев Костреша и у складу са чињеницом да  концесиони уговор није означен као тајан, надлежним министарствима (у априлу) решење да омогуће увид у садржај документа. Међутим, решење које је по закону обавезујуће (рок од 15 дана) у међувремену не само да није испоштовано, већ је министар за инфраструктуру на то одговорио тужбом Врховном суду и захтевом за одлагање извршења решења до окончања тужбе. Та тужба, сама по себи, не одлаже извршење налога за увид у садржај концесионог уговора, али како повереник за информације од јавног значаја нема извршна овлашћења, Шабић је случај проследио Влади Србије. Она се до сада није огласила о спорном случају.

Другим речима, повереник за информације од јавног значаја је због кршења процедуре и контрамера министарства за инфраструктуру, безуспешно исцрпио све своје могућности. Родољуб Шабић, од којег смо тим поводом јуче покушали да добијемо коментар, рекао је да је све изложено на интернет-презентацији повереника за информације од јавног значаја, али је на наше питање, да ли је тајност у сличним случајевима уобичајена, ипак рекао: "Да су куповали нуклеарне интерконтиненталне балистичке пројектиле, не би било толико тајности".

Када је реч о тајности, из надлежног министарства за капиталне инвестиције својевремено је поручивано да се ради о тајном документу, који истина нема ознаку тајности. Јер, како је министар Илић пре неколико дана објаснио, Влада Србије се као потписник концесионог споразума обавезала да, због конкуренције на тендеру, сачува тајност појединих ставки уговора, првенствено у делу који се бави пословном политиком, финансијским затварањем пројекта и које банке и под којим условима прате најповољнијег понуђача.