Рационалност и мудрост за ренесансу

Нови Сад – Пласман у финале националног купа, победе у низу у прволигашком надметању, посебно успеси у сусретима са београдским лигашима обезбедили су Војводини високо друго место у шампионату и коначно учешће у европском Купу Уефа. Све то и још више изузетан амбијент у клубу и у читавом фудбалском Новом Саду вратили су нашег најстаријег прволигаша на велику сцену Србије. Ништа у врхунском спорту није случајно, а победе Војводине у минулих шест месеци последица су рационалности и мудрости руководећег кадра у којем је улога председника Ратка Буторовића оцењена највишим оценама. Успешни новосадски привредник је знао да за победе је битан ангажман сарадника, јединство струке и играча и стварање атмосфере за зацртане циљеве.

Пројекат Буторовића је само на изглед био једноставан, требало је санирати дугодишњи нерад и као последицу погубну беспарицу и када је то у првој фази реорганизације клуба учињено прешло се на другу фазу, а то је био тим.

Дабоме, улога тренера Милована Рајевца је изузетна, вредни стручњак је свесно себе, бар што се тиче јавности и медија, ставио у други план, сасвим се посветио игри и стварању колективне одговорности свих првотимаца у односу на резултате.

За неке почетак серије успеха је победа у Младеновцу у четвртфиналу Купа Србије, било је 1:0 за госте, примакли су се тако Новосађани првом циљу сезоне пласману у саму завршницу нашег најмасовнијег такмичења.

Као логична последица и смањена тензија у односу на лигашко такмичење обезбеђено је уласком у Суперлигу.

Речју, Војводина је заиграла без оптерећења, побеђивала је на Карабурми, Маракани и на стадиону у Хумској.

Е, то је било нешто ново у односу на минуле године, подсетило је на добакада су дрес Војводине носили Бошков, Веселиновић, Ивош, Милованов и доцније Пантелић, Такач, Тривић, Савић и још касније генерација освајача Средњоевропског Купа Павковића, Вујкова, Мокуша и оно што и млађи памте на доба шампионског славља селекције Милорада Косановића и Љупка Петровића када су Михајловић, Јокановић, Вујачић, Тањга и остали побеђивали широм оне државе, наравно били успешнији од београдских "вечитих ривала" Црвене звезде и Партизана.

Архитекте најновијег успеха Новосађана Ратко Буторовић и сарадници су знали то је то једини пут ренесансе. Престало се са празним причама о временима прошлим, али се искуство из тих некадашњих година и те како зналачки користило.

Вујадин Бошков је био претеча менаxерског поимања руковођења у фудбалу, легендарни Вујке је био пре четири деценије оно што је сада сер Фергусон у Манчестер јунајтеду - и тата и мама у клубу, шеф и на клупи и у организацији вођења клуба, Бато Буторовић је своје менаxерског умеће применио са друге позиције и председник је сада у Војводини нешто слично филозофији коју је примењивао Бошков, али ближе времену садашњем и 21 веку.

Уверени смо да су ово тезе које обезбеђују победе, то се и доказује овог пролећа.

Да не би неоправдано заобишли улогу играча у успесима Војводине, важно је констатовати да је створен тим у којем чак осамнаесторица играча с правом носи терет првотимца, наравно капитен Нино Пекарић је сјајан лидер, млади Гојко Качар доказ да је дошло доба младих, а шта тек рећи за оне најмлађе попут Петковића или Смиљанића.

За многе је можда изненађујући учинак Ранка Деспотовића и голгетерски низ високог центарфора, али знали су Милан Давидов мајстор доброг паса и остали у улози плејмејкера да дуга лопта за Деспотовића је пола гола.

Пред последње лигашко коло Војводина је корак до вицешампионске титуле, истина то се не броји, али се памти после свих ових сушних година и сигурно је темељ будућих пројеката и циљева клуба који траје више од девет деценија на овим просторима.

Јака Војводина значи и квалитетан фудбал у Србији. Коначно, Звезда и Партизан су поново добили правог ривала, не папирнатог и историјског него на терену где се за победе бори.

Да би наш фудбал и у лигашком делу начино помак и приближио се Европи титула Новосађана или сутра Нишлија и Крушевљана био би мелем за празне стадионе и путоказ Звездану Терзићу у сезонама које долазе. Без дисперзије квалитета чак и у околностима мале државе каква је Србија нема напретка.

У осталом примери Холандије и њихове школе стварања и такмичења могу да послуже и нама. Буторовић и сарадници су вратили фудбал Новосађанима, а лалошки шмекери на трибинама су то осетили. И те како. Против Партизана у минулом лигашком колу је црвено-бела боја доминирала на стадиону.