Racionalnost i mudrost za renesansu

Novi Sad – Plasman u finale nacionalnog kupa, pobede u nizu u prvoligaškom nadmetanju, posebno uspesi u susretima sa beogradskim ligašima obezbedili su Vojvodini visoko drugo mesto u šampionatu i konačno učešće u evropskom Kupu Uefa. Sve to i još više izuzetan ambijent u klubu i u čitavom fudbalskom Novom Sadu vratili su našeg najstarijeg prvoligaša na veliku scenu Srbije. Ništa u vrhunskom sportu nije slučajno, a pobede Vojvodine u minulih šest meseci posledica su racionalnosti i mudrosti rukovodećeg kadra u kojem je uloga predsednika Ratka Butorovića ocenjena najvišim ocenama. Uspešni novosadski privrednik je znao da za pobede je bitan angažman saradnika, jedinstvo struke i igrača i stvaranje atmosfere za zacrtane ciljeve.

Projekat Butorovića je samo na izgled bio jednostavan, trebalo je sanirati dugodišnji nerad i kao posledicu pogubnu besparicu i kada je to u prvoj fazi reorganizacije kluba učinjeno prešlo se na drugu fazu, a to je bio tim.

Dabome, uloga trenera Milovana Rajevca je izuzetna, vredni stručnjak je svesno sebe, bar što se tiče javnosti i medija, stavio u drugi plan, sasvim se posvetio igri i stvaranju kolektivne odgovornosti svih prvotimaca u odnosu na rezultate.

Za neke početak serije uspeha je pobeda u Mladenovcu u četvrtfinalu Kupa Srbije, bilo je 1:0 za goste, primakli su se tako Novosađani prvom cilju sezone plasmanu u samu završnicu našeg najmasovnijeg takmičenja.

Kao logična posledica i smanjena tenzija u odnosu na ligaško takmičenje obezbeđeno je ulaskom u Superligu.

Rečju, Vojvodina je zaigrala bez opterećenja, pobeđivala je na Karaburmi, Marakani i na stadionu u Humskoj.

E, to je bilo nešto novo u odnosu na minule godine, podsetilo je na dobakada su dres Vojvodine nosili Boškov, Veselinović, Ivoš, Milovanov i docnije Pantelić, Takač, Trivić, Savić i još kasnije generacija osvajača Srednjoevropskog Kupa Pavkovića, Vujkova, Mokuša i ono što i mlađi pamte na doba šampionskog slavlja selekcije Milorada Kosanovića i Ljupka Petrovića kada su Mihajlović, Jokanović, Vujačić, Tanjga i ostali pobeđivali širom one države, naravno bili uspešniji od beogradskih "večitih rivala" Crvene zvezde i Partizana.

Arhitekte najnovijeg uspeha Novosađana Ratko Butorović i saradnici su znali to je to jedini put renesanse. Prestalo se sa praznim pričama o vremenima prošlim, ali se iskustvo iz tih nekadašnjih godina i te kako znalački koristilo.

Vujadin Boškov je bio preteča menaxerskog poimanja rukovođenja u fudbalu, legendarni Vujke je bio pre četiri decenije ono što je sada ser Ferguson u Mančester junajtedu - i tata i mama u klubu, šef i na klupi i u organizaciji vođenja kluba, Bato Butorović je svoje menaxerskog umeće primenio sa druge pozicije i predsednik je sada u Vojvodini nešto slično filozofiji koju je primenjivao Boškov, ali bliže vremenu sadašnjem i 21 veku.

Uvereni smo da su ovo teze koje obezbeđuju pobede, to se i dokazuje ovog proleća.

Da ne bi neopravdano zaobišli ulogu igrača u uspesima Vojvodine, važno je konstatovati da je stvoren tim u kojem čak osamnaestorica igrača s pravom nosi teret prvotimca, naravno kapiten Nino Pekarić je sjajan lider, mladi Gojko Kačar dokaz da je došlo doba mladih, a šta tek reći za one najmlađe poput Petkovića ili Smiljanića.

Za mnoge je možda iznenađujući učinak Ranka Despotovića i golgeterski niz visokog centarfora, ali znali su Milan Davidov majstor dobrog pasa i ostali u ulozi plejmejkera da duga lopta za Despotovića je pola gola.

Pred poslednje ligaško kolo Vojvodina je korak do vicešampionske titule, istina to se ne broji, ali se pamti posle svih ovih sušnih godina i sigurno je temelj budućih projekata i ciljeva kluba koji traje više od devet decenija na ovim prostorima.

Jaka Vojvodina znači i kvalitetan fudbal u Srbiji. Konačno, Zvezda i Partizan su ponovo dobili pravog rivala, ne papirnatog i istorijskog nego na terenu gde se za pobede bori.

Da bi naš fudbal i u ligaškom delu načino pomak i približio se Evropi titula Novosađana ili sutra Nišlija i Kruševljana bio bi melem za prazne stadione i putokaz Zvezdanu Terziću u sezonama koje dolaze. Bez disperzije kvaliteta čak i u okolnostima male države kakva je Srbija nema napretka.

U ostalom primeri Holandije i njihove škole stvaranja i takmičenja mogu da posluže i nama. Butorović i saradnici su vratili fudbal Novosađanima, a laloški šmekeri na tribinama su to osetili. I te kako. Protiv Partizana u minulom ligaškom kolu je crveno-bela boja dominirala na stadionu.