Жмуримо пред проблемима слепих

Када би им укидање финансирања библиотеке за слепе „Др Милан Будимир” био једини проблем, не би ни реч рекли, кажу у Савезу слепих Србије (ССС). Сами би се побринули за штампање публикација. Али је укидањем новца за финансирање библиотеке, први пут после 40 година, Министарство културе прелило чашу горчине. 

– Од када библиотека постоји, има четири деценије, није се десило ово што се сада дешава, те због тога ове године нећемо штампати ниједну књигу на Брајевом писму или је издати у аудио формату. Годишње смо иначе снимали и штампали око 400 наслова. Послали смо писмо овим поводом председнику Томиславу Николићу и премијеру Ивици Дачићу. Пре два дана добили смо позив од министра културе Братислава Петковића да се састанемо 5. јула – каже Милан Стошић, председник Савеза слепих Србије.

Други говоре шта нама треба, али је то, заправо, каже Стошић, неискрена брига.

– На предрасуде и проблеме слепи у ово време демократије наилазе чешће него када су се речи слеп, инвалид, сметње у развоју, хендикеп изговарале шапатом, као нешто чега се требало стидети. Сада су многима пуна уста приче о једнакости и проблемима особа са посебним потребама, мисле да је довољно говорити о нама, признати да постојимо и то је то. Нису схватили да је нужно да се нешто уради – истиче Милан Стошић.

На врх листе проблема тренутно је испливала судбина библиотеке „Др Милан Будимир”, али то је само врх леденог брега. Много су озбиљнија питања примене закона о запошљавању слепих и слабовидих, њихово школовање, архитектонске баријере које им отежавају кретање, готово занемарљив број звучних семафора, недостатак паса водича.

– Проблема има много, али нас посебно боли злоупотреба слепих и слабовидих – тачније, нашег положаја. У борбу за наша права углавном се скаче зарад маркетиншких и изборних сврха. Усвајају параграфе који нам јесу потребни, али их не примењују. Закон о инклузивном образовању се примењује, иако за то нису створени нужни предуслови. Закон о запошљавању особа са инвалидитетом је само декларативан – набраја Стошић.

По усвајању овог закона говорило се да неће бити инвалида колико ће бити радних места за њих. Закон прописује да на 25 запослених радно место добије једна особа са инвалидитетом, а на 50 места – две.

Недостају дефектолози и педагози који би радили са слепима. Београд је у извесној предности у поређењу са градовима који немају ни тактилне стазе, ни звучне или говорне семафоре – напомиње Стошић, али додаје да су и тротоари престонице за њих често „трновите стазе”, због бахато паркираних аутомобила.

Слепи немају ни довољно помагала – у свету, али и у земљама окружења, држава обезбеђује штапове са ултразвучним детекторима који упозоравају на рупе, неравнине, поломљен степеник...     

– Јавне и културне установе немају програме на Брајевом писму. Редови вожње у градском превозу не постоје у говорном формату, осим понегде у Београду. Уместо да се потписивање омогући факсимилом (потпис у виду печата уместо ручног потписа), слепи морају да овлашћују некога да се потписује у њихово име или да, као да су неписмени, остављају отисак прста – набраја Стошић. 

Говорни софтвер неопходан је деци и студентима. Служи у образовне сврхе и кошта око 350 евра.

– Да бисмо однекуд кренули у решавању проблема, добро би било да прво законом уредимо статус организација које окупљају особе са инвалидитетом. Тако би се регулисало њихово деловање и финансирање. Овако се не зна ко шта ради, а новац се прикупља на основу познанстава и нечије добре воље, па није могуће пратити ни у које сврхе се троши – упозорава Стошић.

Библиотеку за слепе сврстати у државне институције

Специјална библиотека „Др Милан Будимир” не би бринула о опстанку да се налази у систему јавних библиотека, као што је то случај у земљама у окружењу
– Наша библиотека би, као и друге, требало да буде у систему државних институција, тим пре што је највећа на Балкану, са 20.000 наслова и књига намењених образовању слепих – предлаже Стошић.

Србија нема псе водиче

У Србији није могуће набавити обученог пса водича за слепе. Углавном се купују у Словенији, у последње време и у Хрватској. 

За овог пса треба издвојити око 10.000 евра. Све и да код нас постоји могућност куповине и обуке, не постоје услови да се слепи крећу уз њихову помоћ. Законима није регулисан улазак паса водича у хотеле, ресторане или возила јавног превоза. Милан Стошић, председник ССС-а, за неколико дана путује у Словенију да би се упознао како су они регулисали ову област и да по повратку упути писани предлог о примени тих искустава.

Медицински узроци слепила:

47,9 % – катаракта
12,3 % – глауком (у Србији је 1.500 слепих због глаукома)
8,7 % – сенилна дегенерација макуле (малог дела мрежњаче)
5,1 % – замућење рожњаче  
4,8 % – дијабетичка ретинопатија. Слепило је 25 пута чешће код дијабетичара него код остатка популације.

У 80 одсто случајева набројаних обољења слепило може да се избегне или да се лечи. У Србији није случај, јер на превентивне здравствене прегледе код офтамолога одлази веома мали број људи.

Додир који лечи

У Устаничкој улици 25 постоји центар за масажу, где раде слепи и слабовиди физиотерапеути. Салон „Додир” настао је као израз жеље да се истакну предности и благодети ручне масаже, али још више да би се показале способности слепих у овој области.

Слепи масери годинама раде и у салону у Јеврејској улици. Готово сви који су се подвргли њиховим третманима кажу да је умеће слепих масера без премца јер имају истанчано чуло додира па прецизно могу да напипају и осете болне тачке које треба третирати. Није неважно поменути и да су цене масаже најповољније у центрима где раде слепи терапеути.

У престоници постоји Средња школа за слепе и слабовиде, где се обучавају за физиотерапеуте, али број запослених је веома мали. Савез слепих Србије апелује на надлежне да упосле ове људе у домовима здравља.

У Србији живи 12.000 слепих и слабовидих

Савез слепих Србије основан је 14. јула 1946. године. Најмасовнија су организација слепих у нашој земљи, а предњаче и по броју активности и организацијама које удружено делују. За 65 година постојања успели су да уједине 44 општинске, међуопштинске и градске организације – тридесет у централној Србији, три на Косову и Метохији и једанаест у Војводини. У склопу организације делује и Савез слепих Војводине. Према евиденцији ССС-а, у Србији живи 9.000 слепих и 3.000 слабовидих.    

Удружења и организације:

Савез слепих Србије
Удружење „Хомер”
„Бели штап”
Национални спортски савез слепих Србије
Спортски савез слепих и слабовидих Србије
Удружење интелектуалаца и уметника оштећеног вида

Највећи проблеми:

– Примена закона који се односе на положај слепих и слабовидих
– Образовање и запошљавање ове популације
– Недостатак звучних семафора
– Немогућност куповине паса водича у Србији
– Мали број тактилних стаза, нарочито ван већих градова
– Архитектонске баријере
– Говорни софтвер за образовање деце и студената оштећеног вида