Политичка воља, с датумом и без њега

Вашингтон – Србија ће преговоре о уласку у Европску унију почети најкасније у јануару, а шефови ЕУ влада тиме су је наградили због корака које је предузела према помирењу са својом бившом покрајином Косово, процесом који је кулминирао априлским споразумом који обећава да трансформише везе између Приштине и Београда.

Председник Европске комисије Мануел Барозо назвао је одлуку „историјском”, подсетивши да је не тако давно у том делу Европе вођен један од најбруталнијих ратова.
Овако је, у најкраћем, о важном догађају за ЕУ и Балкан своје вишемилионско читатељство обавестио „Волстрит џорнал”.

Коначно, добили смо датум. Не баш прецизан, али известан. Све почиње „најкасније у јануару”.
Вест дана овогодишњег Видовдана је, после свега, очекивано добра, али шта у ствари значи? Да ли ће нам сутра, прекосутра, у јануару, следеће године или оне тамо због тога бити боље? Мање незапослених, веће и уредније плате, мање тужне пензије – јер, подсетимо се, коначно мерило сваке политике јесте како људи живе.

Оно што смо, слогом ЕУ лидера добили, у ствари је и све и ништа. Добили смо само једну велику шансу. А спорт и историја (нарочито наша) уче нас да и такозване стопостотне шансе могу да остану неискоришћене. Има ли гаранција да то овога пута неће бити случај?

Нема. Одлука о приступним преговорима са Србијом јесте додуше донета, али опет условљена (мада то није тако речено). Услов је да до децембра све оно што је у априлу договорено буде и и спроведено. Не верују они нама, не верујемо додуше ни ми њима, али ово друго је мање битно од првог.
Да ли нас уцењују? Може се то и тако назвати, али је тачније да нас додатно проверавају. То друштво може без нас, могли бисмо некако и ми без њега, али некако се и њима и нама више исплати да се ово што се већ предуго спрема добро заврши. У томе свако има своју рачуницу. Да не објашњавамо њихову, позабавимо се нашом.

Наша је у потреби да Србија коначно дефинише своје место у данашњем свету, определи се за систем вредности којем стреми и преуреди се као држава и друштво. Да престане да буде европски оригинал и да после много година „које су појели скакавци” одустанемо од заблуда које су нас скоро довеле до тога да једемо само скакавце. Циљ јесте чланство у Европској унији, али у овом случају већи смисао је у путовању него у самом циљу.

Да одмах рашчистимо: то није путовање ка европском рају, раја данас на земљи нема. Има само успешних и неуспешних држава, здравих и болесних друштава. И нигде нема колективне среће, него само мање или више појединачних успеха и разочарења. И различитих нивоа социјалне (не)правде.

На то путовање неки пртљаг треба да понесемо, а неког да да се отарасимо.
За почетак, у ЕУ нећемо моћи са својим „идентитетом”, како нас је својевремено уверавао Борис Тадић. Јер, када рашчланимо тај наш „идентитет”, видећемо да је он у ствари само скуп наших лоших навика и заблуда да смо ненадмашни у свему, само што други то никако не схвате.

У ЕУ можемо само држава која је мање национална а више грађанска. Мање партијска, а више правна.

Модерна нација данас наиме није оквир етничке припадности, већ заједница која почива на толеранцији и консензусу око општеприхваћених вредности, а не шовинизма и искључивости.

Неће случајно што ће наша прва станица на бриселском путу бити поглавље о сфери која се зове „владавина права”. То није ништа друго него стање у којем држава има добре законе и механизме (институције) за њихову примену. Право је мера појединачне слободе и друштвеног реда.

Владавина права је кад сам заштићен од нечије самовоље и кад знам да ћу сигурно да сносим последице и за сопствену. У правној држави нема бахате власти, али ни бахатог грађанина, јер и једни и други знају да ће санкција за такво понашање стићи сигурно и брзо, без обзира на дату им или узурпирану моћ.

Гледано одавде, из политичког центра Запада (ако тако нешто уопште постоји), Србија је за годину дана направила веће промене него за претходних десет. Не толико због другачије политике према Косову, него због тога што је почела да схвата себе и суочава се са оним што не ваља у њој самој.

Тек почела додуше: има још много институционалног и вредносног корова којег треба почупати. Државно дворише је предуго запуштено, у њему мало тога функционише смислено и модерно, превише је енергије потрошено на путовање у погрешном смеру и ка нејасном циљу. То се сасвим јасно види по чињеници да је Србија на дну свих листа којим се рангирају државе на Балкану.

То ће се још боље видети и сутра, када се на Хрватској страни границе завијори плава застава са жутим звездицама и покаже се да нам је ЕУ дошла и на западну границу, пошто је већ на источној и северној.

Тако близу, а још далеко.

Пола преостале године до почетка преговора нису време које треба да буде проведено у чекању, нити коалиционом надмудривању. Тек сад нам треба „политичка воља” да се систем притегне, а појединци уозбиље.

Нови проблеми у предстојећим пословима са ЕУ неће ништа променити кад је реч о нашим старим које морамо да решимо без ЕУ.

Искорак који је начињен у односима с Приштином, ако се већ због политичке сврсисходности инсистира на томе да нисмо признали Косово, показује у ствари да је све немогуће док не постане могуће и да је све тешко док не постане лако.

Под условом да постоји „политичка воља”.

Да се не лажемо: има много оних којима предстојеће преуређивање државе неће одговарати и који ће га саботирати, не само међу политичарима. Европска мерила рада и понашања угрозиће многе који се одлично сналазе само у балканском метежу и бусајући се у патриотске и „идентитетске” груди завршавају само своје послове.

Још је много и оних који говоре какав би свет требало да буде, уместо да интересе Србије остварују у свету какав је. Кад се говори да нас, на пример, Немачка уцењује, треба најпре поставити питање шта се од нас тражи а да није у нашем интересу?

Сасвим је у реду и демократски да се буде против европске оријентације из разних разлога: јер је ЕУ у кризи, јер се неће одржати, од уласка ћемо имати више штете него користи – али све то се може израчунати и измерити. Као и алтернатива.

Колико дуго Србија може да буде земља која не зна где су јој границе, или пак зна, али неће себи да призна где престају њен суверенитет и надлежности.

Не каже се без разлога да је политика уметност могућег. То је вештина, умеће, занат и таленат да се из универзума опција изабере она најреалнија. И то не она која подилази народу, већ му показује пут. Људи додуше гласају за онога ко боље од њих формулише њихова уверења и очекивања, али претпостављају и да је способан да нађе решења.

Србија се већ две деценије навикава само на сиромаштво и преживљавање. Више од једне генерације стасало је у изолацији и сукобима са светом – због санкција, због Хага, због НАТО бомбардовања, због Косова, с менталитетом да пропадању нема дна.

Време је да се из те менталне матрице изађе и да почне да се размишља о путевима ка просперитету.

Начин на који је интонирана информација америчког дневника о почетку преговора ЕУ са Србијом показује иначе једну велику ствар коју можда у овом моменту не примећујемо: нису се променили други, него смо почели да се мењамо ми.

То је, а не датум, главна вест.