Русија тражи будућност

Русија се враћа својој основној потреби – потрази за будућношћу. Овакав став неретко превлађује у западним анализама о политичким, економским, па и социјалним променама у највећој држави на свету.

Оваква дефиниција намеће се, некако, сама по себи из више, разлога, па и из историјских: реч је о огромној територији, смештеној на два континента, богатој сировинама, пре свега енергентима, и која је и у прошлим временима имала улогу јаког играча на европском тлу. Сем тога, реч је о земљи која је данас способна да у глобалним оквирима води јасну политику у сопственом интересу.

Али, такву државу тешко је успешно контролисати и усмеравати унапред, било на социјалном, било на технолошком плану. То су показали многи њени лидери, почевши од оних из совјетских времена па до првог председника нове Русије – Бориса Јељцина.

Сетимо се, на прелазу између 1999. и 2000. Јељцин је одлучио да преда сву власт тадашњем премијеру Владимиру Путину, човеку једнако амбициозном колико и бескомпромисном, како на унутарполитичком, тако и на међународном плану.

Ствари су кренуле да се мењају, и у Русији и у осталим бившим совјетским државама, тако да су поново почеле да се јављају и идеје о новом заједништву, кроз Заједницу независних држава, Царинску унију и слично. Ипак, вертикално организован систем власти тешко се прилагођава променама. Тако, барем, казује историја.

Говорећи о узроцима који наводе Русију да се и дан данас приклања строго вертикалном државном уређењу, Емил Влајки у својој књизи „Бедници модернитета” подсећа: „Док се западни део Европе убрзаним корацима индустријализовао, Русија је, у суштини, остала сељачка, и тек је крајем 19. века убрзано почела да се индустријализује захваљујући страном капиталу (француским и енглеском). И поред тога, њена је феудална структура опстала. Док је Западна Европа имала удео од приближно 70 одсто радништва у свом целокупном радном становништву, у Русији је он износио само 8 процената. О њој се тада није могло говорити као о великој сили”.

„Током Првог светског рата њен пораз је потпун. Судбина јој постаје отужна. У потпуности под контролом страног капитала, са више од 80 одсто сељака, а будући да је са социо-политичког гледишта још напола феудална, Русија је сносила ризик да неповратно постане једно широко неразвијено пространство и лак плен светског империјализма”.

„Таква је била анализа бољшевика”, наставља Влајки, „која их је гурала да преузму власт. Марксистичка доктрина, која је, са економске тачке гледишта била у суштини буржоаска, добро се поклапала са циљевима руских патриота. Она је, пре свега, предлагала индустријализацију и људску срећу. Ова идеја среће привукла је масе. Требало је да модернизација, на онај западни начин, створи једну нову Русију, моћну и добро наоружану, што је и било учињено”. 

Прошлост је прошлост, али остала је чињеница да је и данашњој Русији, из мноштва разлога који, како смо рекли, сежу у давна времена, потребна чврста  власт, функционална, која је довољно моћна да под контролом држи све државно-привредне и безбедносне функције. Непостојање јаке опозиције и слабашан невладин сектор у свему томе играју незнатну улогу. Многи на Западу зато Русију, унапред, третирају као земљу тоталитаризма, без жеље да проникну у праву суштину њеног политичког живота.

Вођена управо оваквим размишљањима, агенција „Стратфор” која себе дефинише као: „квалификовану за геополитичка истраживања”, осврнула се ових дана на будућност Русије – после Путина.

Пренагљено или не, остаје да се спекулише. Ипак, чињеница је да актуелни шеф државе неће на садашњој функцији остати довека. Кулоарске приче о могућим наследницима једнако су бројне као и имена која се у њима помињу. Али, већ и само непостојање оштрог сукобљавања по том питању међу руском елитом сведочи да правог кандидата, или више њих, за сада, нема на видику. Не постоји ни јасан став о томе какав профил би такав наследник морао обавезно да има. Затим, да ли је дошло време за увођење демократије западног типа, ко би требало да доноси стратешке одлуке – шеф државе, или парламент... Како усмерити став јавности на чињеницу да Русија мора и даље да се мења, па макар и уз понека одрицања. 

У време Јељцина поједини олигарси разграбили су све што је вредно у земљи. Неки нови, једнако попустљив шеф државе би Русију сигурно одвео у потпуну пропаст. Другим речима, ако новог лидера не изроди квалитетна политичка ситуација, могло би се десити да следећег председника изабере садашњи – Владимир Путин.