Rusija traži budućnost

Rusija se vraća svojoj osnovnoj potrebi – potrazi za budućnošću. Ovakav stav neretko prevlađuje u zapadnim analizama o političkim, ekonomskim, pa i socijalnim promenama u najvećoj državi na svetu.

Ovakva definicija nameće se, nekako, sama po sebi iz više, razloga, pa i iz istorijskih: reč je o ogromnoj teritoriji, smeštenoj na dva kontinenta, bogatoj sirovinama, pre svega energentima, i koja je i u prošlim vremenima imala ulogu jakog igrača na evropskom tlu. Sem toga, reč je o zemlji koja je danas sposobna da u globalnim okvirima vodi jasnu politiku u sopstvenom interesu.

Ali, takvu državu teško je uspešno kontrolisati i usmeravati unapred, bilo na socijalnom, bilo na tehnološkom planu. To su pokazali mnogi njeni lideri, počevši od onih iz sovjetskih vremena pa do prvog predsednika nove Rusije – Borisa Jeljcina.

Setimo se, na prelazu između 1999. i 2000. Jeljcin je odlučio da preda svu vlast tadašnjem premijeru Vladimiru Putinu, čoveku jednako ambicioznom koliko i beskompromisnom, kako na unutarpolitičkom, tako i na međunarodnom planu.

Stvari su krenule da se menjaju, i u Rusiji i u ostalim bivšim sovjetskim državama, tako da su ponovo počele da se javljaju i ideje o novom zajedništvu, kroz Zajednicu nezavisnih država, Carinsku uniju i slično. Ipak, vertikalno organizovan sistem vlasti teško se prilagođava promenama. Tako, barem, kazuje istorija.

Govoreći o uzrocima koji navode Rusiju da se i dan danas priklanja strogo vertikalnom državnom uređenju, Emil Vlajki u svojoj knjizi „Bednici moderniteta” podseća: „Dok se zapadni deo Evrope ubrzanim koracima industrijalizovao, Rusija je, u suštini, ostala seljačka, i tek je krajem 19. veka ubrzano počela da se industrijalizuje zahvaljujući stranom kapitalu (francuskim i engleskom). I pored toga, njena je feudalna struktura opstala. Dok je Zapadna Evropa imala udeo od približno 70 odsto radništva u svom celokupnom radnom stanovništvu, u Rusiji je on iznosio samo 8 procenata. O njoj se tada nije moglo govoriti kao o velikoj sili”.

„Tokom Prvog svetskog rata njen poraz je potpun. Sudbina joj postaje otužna. U potpunosti pod kontrolom stranog kapitala, sa više od 80 odsto seljaka, a budući da je sa socio-političkog gledišta još napola feudalna, Rusija je snosila rizik da nepovratno postane jedno široko nerazvijeno prostranstvo i lak plen svetskog imperijalizma”.

„Takva je bila analiza boljševika”, nastavlja Vlajki, „koja ih je gurala da preuzmu vlast. Marksistička doktrina, koja je, sa ekonomske tačke gledišta bila u suštini buržoaska, dobro se poklapala sa ciljevima ruskih patriota. Ona je, pre svega, predlagala industrijalizaciju i ljudsku sreću. Ova ideja sreće privukla je mase. Trebalo je da modernizacija, na onaj zapadni način, stvori jednu novu Rusiju, moćnu i dobro naoružanu, što je i bilo učinjeno”. 

Prošlost je prošlost, ali ostala je činjenica da je i današnjoj Rusiji, iz mnoštva razloga koji, kako smo rekli, sežu u davna vremena, potrebna čvrsta  vlast, funkcionalna, koja je dovoljno moćna da pod kontrolom drži sve državno-privredne i bezbednosne funkcije. Nepostojanje jake opozicije i slabašan nevladin sektor u svemu tome igraju neznatnu ulogu. Mnogi na Zapadu zato Rusiju, unapred, tretiraju kao zemlju totalitarizma, bez želje da proniknu u pravu suštinu njenog političkog života.

Vođena upravo ovakvim razmišljanjima, agencija „Stratfor” koja sebe definiše kao: „kvalifikovanu za geopolitička istraživanja”, osvrnula se ovih dana na budućnost Rusije – posle Putina.

Prenagljeno ili ne, ostaje da se spekuliše. Ipak, činjenica je da aktuelni šef države neće na sadašnjoj funkciji ostati doveka. Kuloarske priče o mogućim naslednicima jednako su brojne kao i imena koja se u njima pominju. Ali, već i samo nepostojanje oštrog sukobljavanja po tom pitanju među ruskom elitom svedoči da pravog kandidata, ili više njih, za sada, nema na vidiku. Ne postoji ni jasan stav o tome kakav profil bi takav naslednik morao obavezno da ima. Zatim, da li je došlo vreme za uvođenje demokratije zapadnog tipa, ko bi trebalo da donosi strateške odluke – šef države, ili parlament... Kako usmeriti stav javnosti na činjenicu da Rusija mora i dalje da se menja, pa makar i uz poneka odricanja. 

U vreme Jeljcina pojedini oligarsi razgrabili su sve što je vredno u zemlji. Neki novi, jednako popustljiv šef države bi Rusiju sigurno odveo u potpunu propast. Drugim rečima, ako novog lidera ne izrodi kvalitetna politička situacija, moglo bi se desiti da sledećeg predsednika izabere sadašnji – Vladimir Putin.