Лук и стрела на Дивљем западу

Карлове Вари – Први дани 48. фестивала Карлове Вари протекли су у знаку холивудске мегазвезде Џона Траволте. Први пут се публици поклонио на свечаности отварања када му је уручен Кристални глобус за изузетан допринос светском филму. Други пут, већ сутрадан, пред светску премијеру филма „Сезона убијања“ Марка Стивена Џонсона, када се гледаоцима обратио речима: „Ово је мали филм за два глумца. Није политички филм, већ има поруку да рат утиче на  људе и њихову свест. Рат у овом филму је само микрокосмос два човека. Упозоравам вас на то да има сцена насиља, али оно није без смисла.“

 Усхићење гледалаца што су уживо срели секс-симбола с краја седамдесетих година прошлог века, незаборавног Денија Зука („Бриљантин“) и Тонија Манера („Грозница суботом увече“), током пројекције „Сезоне убијања“ полако се претварало у уздахе разочарења, и што је најгоре и погубно за сваки драмски трилер – честог гласног смеха, изазваног навалом бесмислица са великог екрана. Ни Џон Траволта а нарочито не Роберт де Ниро нису заслужили да се нађу у филму који се већ после тридесетак минута, захваљујући „иновацијама“ сценаристе Евана Доертија и редитеља Џонсона, од акционо-драмског трилера претвара у бљутаву пародију.

 Наиме, „Сезона убијања“ је испуштена прилика, што је штета, јер основна идеја водиља и није тако лоша. Напротив, у односу на америчке филмове у којима су Срби по правилу лоши момци, „Сезона“ је чак неуобичајен филм. Ово је прича о поновном сусрету два ветерана босанског рата, истоветна по томе што су у рату и један и други починили ужасне ствари. Један је Србин (Џон Траволта), други је Американац (Роберт де Ниро), а аутори филма сугеришу њихову војничку сродност, истоветни нагон за ловом и убијањем, али и истоветну жељу за проналажењем сопственог мира и опроштаја кроз исповест.

  „Сезона убијања“ у том смислу испада из уобичајене филмске матрице натрпане клишеима и стереотипима. Другим речима, и Србин и Американац су „лоши момци“, с тим што је Американац, јер радња филма се ипак дешава на његовој територији а и глуми га Де Ниро, нешто симпатичнији.

 Србин звани Емил Ковач (гле „типичног“ српског имена!), у тумачењу Џона Траволте, симпатичан не може бити. Ем носи браду, попут вехабије, ем стално иритантно говори енглески, са потенцирано тврдим руским акцентом, ем оно мало што у уводној и завршној сцени (снимљене ко зна где са укомпонованим кадровима са улица Београда и гро плана Храма Светог Саве) проговори на „матерњем“ благе везе нема са српским језиком. Уз то, Емил Ковач је у рату био припадник „Шкорпиона“, како се то у филму каже: „припадник радикалних Срба који су се светили што су први нападнути, па су прекорачили дозвољену силу и починили геноцид над муслиманима...“ 

 Из једног од флешбекова дознаје се и да су Ковачу муслимани силовали мајку и сестру, па потом спаљивањем побили целу породицу. Кроз флешбек се сазнаје и да је Ковач свог америчког ратног противника као припадника копнених снага НАТО-а упознао тако што га је овај, „ослобађајући логор у Мањачи“, заробио заједно са другим „шкорпионима“, спустио их на колена везаних руку на леђима и, крајње војнички нечасно, стрељао мецима у потиљак, али њега лично метак није усмртио већ тешко ранио. Тај и такав Емил Ковач своје послератне године провео је у трагању за идентитетом свог америчког непријатеља. Када је коначно дознао да је реч о Бенџамину Форду, који крајње асоцијално и са несносним болом у нози (ратна повреда) живи усамљенички живот у колиби на удаљеним обронцима планине Апалачи, решио је да га потражи. Испоставља се, не толико да би му се осветио и убио га, већ више да би од Бенџамина измамио исповест пред богом (!)...

 Све што потом следи јесу сцене лова човека на човека, и то луком и стрелом(!?), језиве сцене невиђених, међусобних крвавих тортура после којих ни један од актера да трепне а камоли да падне у несвест од бола (то су сцене које су изазивале гласни смех у сали). Овакве сцене чине две трећине филма и редитељ их форсира у очигледној намери да попуни све наративне празнине и сценаристичке мањкавости од којих се дави овај филмски трилер. Парадоксално, трилер без имало напетости, са предвидљивим токовима и са префорсираном употребом култне песме Џонија Кеша „Не носи пиштољ у град, сине“, због чега је иста обесмишљена.

 После пројекције филма најбољи коментар дао је један млади чешки гледалац узвикнувши „Зашто Де Ниро? Зашто? Шта ти је ово требало“, док је Траволтина конференција за новинаре прошла у питањима о његовој љубави према пилотирању, његовој несебичности током операције спасавања пострадалих од урагана „Кетрин” у Њу Орлеансу, када је тамо послао свој приватни авион и слично. Једино што се корисно могло чути јесте то да се за улогу у „Сезони убијања“ одлучио јер је то била шанса да после 37 година своје филмске каријере коначно заигра уз свог идола Роберта де Нира. Ово им је први, а с обзиром на резултат сасвим могуће и последњи, заједнички наступ.

----------------------------------------------

Двадесет и седма слика Лорданове „Окупације“

Лордан Зафрановић у документарном филму Пава Маринковића

У атрактивном програму документарних филмова „Изван прошлости“ нашао се и хрватско-чешки документарац „Окупација, 27. слика“, хрватског писца и редитеља Пава Маринковића. Реч је занимљивом биографском портрету славног југословенског и хрватског редитеља Лордана Зафрановића, некадашњег најталентованијег „прашког ђака“ и личности која и дан-данас изазива велике контроверзе у хрватској јавности, о чему сведочи и Маринковићев филм.

 Причајући о Зафрановићу и његовом филмском опусу, његовом боравку и животу у Прагу, аутор се ипак највише фокусира на „скандале“ које су у хрватској јавности изазвали филмови у којима Зафрановић казује и указује на усташтво у Хрватској: „Окупација у 26 слика“ и нарочито документарни филм „Тестамент“, због чега је легендарни Лордан био називан свакаквим именима, сматран издајником и персоном нон грата... Маринковић темељно приступа и свом филмском јунаку и његовом окружењу, откривајући и неке непознате детаље из редитељеве биографије. Филм је већ откупила чешка телевизија која ће ускоро бити суорганизатор велике ретроспективе филмова Лордана Зафрановића у Чешкој.

Иначе, „Окупација, 27. слика“ , само је један од чак шест хрватских филмова који се ове године приказују на фестивалу у Карловим Варима.