Вељо, пази – дрво!

Не памти се да се у Србији подигла толико жестока градитељско-ботаничарска дебата као око џиновског старог храста који је зауставио радове на Коридору 11. Заштитници природе прете блокадом неизграђеног пута, радници на траси одбијају да секирчетом нападну дрво, а све због тога што су пројектанти превидели да на будућој деоници аутопута, између Такова и Прељине, штрчи, замислите, само – 48 метара високи храст! И то какав храст.

Мислили су ваљда инжењери да ће лако с њим. Али тврд је тај храст. И јаче силе су ударале на њега него што су то путари, али је дрво преживело најмање шест векова. Ускомешаше се и мештани на саму помисао да се удари на то дрво-споменик, на дрво-запис, освештано у црквеним литијама. Испод зелене крошње су се састајали и ратници и љубавници и верници, те је ванвременско дрво постало врста култа за мештане устаничког Такова и села Савинац.

Зато је одавно тај храст много више од дрвета, па се вековима уназад верује да ће онога кукавца сињег, ко се усуди да удари на дрво јуначко, задесити велика несрећа. На стару клетву насред аутопута није могао да остане равнодушан ни ресорни министар Велимир Илић, нарочито када је видео да ће се суочити са протестима мештана али и јавности целе Србије. 

Стога је Веља понудио тобож спасоносни план – да се стари храст пресади на неко друго место јер је, тврди он, сад касно за другачије решење. Аутопут не може избећи дрво, иде право на њега, па министар најављује ангажовање читаве грађевинске оперативе, са хирурзима за дрво, који би требало да изврше трансплантацију и пресаде га на безбедну даљину од аутостраде.

Министров план је само политикантско добијање на времену док ентузијазам за спасавањем дрвета не спласне, јер стручњаци кажу да се храст сигурно неће примити и да се дрво не може сачувати пресађивањем. Бар тако тврди већина ботаничара. Како се храст налази између две трасе будућег аутопута Београд–Прељина, 15 метара удаљен од леве и пет метара далеко од десне траке ка Чачку, Зелени Србије предлажу следећу стратегију: ако би се само десна трака мало изместила, храст би остао на свом месту. Тако би старо дрво постало симбол уједињеног грађанског и сеоског отпора против путарске диктатуре! Цела Србија се тако окупила око одбране једног храста; мада, када боље размислим, боље је да се окупе око њега него да сви ми станемо – испод његове крошње.

Али, ни то изгледа није коначно решење, па се заплет у комедији под радним називом: „Вељо, пази – дрво!”, још не назире. У свеопштој националној полемици, изгледа да постоје и – психолози за храст. По њима, постоји опасност да би га вибрације и бука камиона коначно дотукли, а ни сво његово лишће не би представљало довољно снажан имунолошки штит пред налетом новог доба.