Српска је на првом месту

Помало ме је зачудила нервозна и исхитрена реакција господина Додика кроз перо свог саветника Симића, на текст „Наш Миле”. Шта је ту било толико проблематично да изазове писмену реакцију штаба председника Републике Српске? Текст износи неколико теза: „Додику слаби рејтинг јер су грађани незадовољни сиромаштвом и корупцијом”, „решење је одлучна борба против корупције и опционо велика коалиција”, и то да није добро да се власт с једне стране Дрине меша у страначке односе са друге стране. То су тезе са којима би се сложила већина познавалаца прилика у Српској.

Нисам желео никога да повредим већ да на време опоменем носиоце власти на негативне трендове. Сматрам да како сам зимус упозоравао да се спрема „бањалучко пролеће” у организацији странаца који раде на „централизацији БиХ” тако и сада верујем да реторика или реална позиција „одбране Српске” не даје права на самовољу и толерисање корупције која изнутра урушава и друштво и „ентитет”. Патриотизам не сме бити алиби за велику корупцију и сиромаштво (као ни „европејство”) на које очигледно не утиче ни најава милијарди долара инвестиција.Но, поштено говорећи, Додик није ни бољи ни гори од других политичара који када им нешто одговара то сматрају „патриотским”, а када су им неке тврдње кост у грлу то нападају директно или преко својих саветника.

Неко ко је учествовао у лансирању идеје да се „Додику спрема пети октобар”, што је од његове стране прихваћено као добра политичка прича, сигурно не спада у оне који желе нешто лоше ни председнику Српске а нарочито Српској. Но то исто тако не значи да је сада због тога потребно толерисати све што ради „Наш Миле”, а нарочито ако то као корупција и сиромаштво разједа друштво. Мој текст је био добронамерни прекор да је потребна промена политике, а не да се озлоглашени пријатељи и кумови уместо заслужних казни за корупцију награђују. Промена политике је потреба, а не само обрачун с крупним зверкама из својих редова који су се на народној муци богатили, или пак концентрациона влада.

Иако се клоним сукоба са онима који су на власти јер то није баш паметно, ипак не могу да пређем преко неких ствари. А у овом случају непримерен је тон саветника који је по налогу шефа реаговао и агресивно оплео по „тамо неком који нешто пише”. Што ми говори да је председника и његово окружење тај текст ипак заболео јер у себи садржи неке болне истине. То оставља простор за наду да ће текст подстаћи на размишљање о неопходним променама које пре свега подразумевају склањање „пријатеља и кумова” са важних позиција и другачији однос према сиромашним и обесправљеним. Без тога је „одбрана Српске” мало више од политичког маркетинга и уточишта за „мангупе у нашим редовима”. Приче о камионима и авионима који ће преко ноћи препородити Српску нису озбиљне – јер се онда сви питају где су те милијарде отишле јер се од њих не види значајнији ефекат.

Политички аналитичар