Село моје лепше од Париза, тужније од мене

Карлове Вари – Врло добар утисак оставља филм „Одумирање” младог српског редитеља Милоша Пушића. Елегичан, сав у молским тоновима, изванредно снимљен и врсно глумљен, са причом која гледаоца не може оставити равнодушним.

Пушићев филм имао је јуче светску премијеру у такмичарском програму „Источно од Запада“ на 48. фестивалу у Карловим Варима (чланица жирија је и наша редитељка Маја Милош), на који је стигао тек свеже завршен, после много продуцентских мука и чекања на одобрење средстава за финалну постпродукцију. Продуцентски труд се исплатио (продуцент је глумац Бранислав Трифуновић) и с обзиром на утиске које оставља филм „Одумирање“, српска кинематографија има достојног представника на угледном међународном фестивалу.

 У „Одумирању“, који је рађен према сценарију Душана Спасојевића, аутора истоимене и награђиване драме која се играла у Атељеу 212, редитељ Пушић мајсторски дочарава живот удаљеног планинског села чији житељи полако старе и изумиру негујући истинске и традиционалне вредности, док њихови потомци по сваку цену, чак и по цену продаје очевог гроба, жуде за градским животом па макар им он нудио само ход по трњу. И док већ остарели сеоски житељи имају чврсту везу и јаке осећаје за простор и земљу са које су поникли и која их, уз сав тежачки рад, несебично храни, потомци жуде за бољом, бржом, модернијом и светлијом будућности. И ту негде, између та два осећања и хтења, између два супротна виђења животних вредности, Милош Пушић сензибилно гради драму о генерацијским разликама родитеља и синова, тешком и обавезујућем наслеђу и наследницима који радије бирају живот градских аутсајдера. Редитељ показује разумевање за обе стране ове суштинске животне клацкалице и велико поштовање спрам лепоте и живописности планинских пејзажа којима је наменио важну улогу слике света који полако нестаје.

За поетски узбудљиве кадрове нестварне лепоте планинског пејзажа (снимано на обронцима Златибора) заслужан је директор фотографије Александар Рамадановић, а за емотивне звуке хармонике и оригиналну музику (народне песме) композитор Дејан Костић Моцарт. У улози сина Јанка који није успео у Београду, али се нада да ће успети у Швајцарској, убедљив је и сигуран Бранислав Трифуновић. Његову усамљену мајку Милицу, што се залуд нада синовљевом повратку и унуцима, глуми Дара Џокић, у улози Јованке је Јасна Ђуричић, Емир Хаџихафисбеговић је Геније геометар, Стамену глуми Милица Јаневски. Посебне похвале заслужује Борис Исаковић, који се као Страхиња избраздане сељачке душе, од туробности живота и породичне несреће брани лажима, измишљеним срећним причама, ведрим духом и оптимизмом који нема ама баш никаквог реалног утемељења за постојање.

Милош Пушић, којем је ово тек други дугометражни играни филм (први је „Јесен у мојој улици“), показао је завидно умеће рада са глумцима који су заједно са њим постигли суштинску ствар, а то је да је главна мисао која прожима и људе и пределе, управо то – одумирање. И над тим се вреди замислити.

У главном такмичарском програму данас ће бити представљен филм Винка Брешана „Свештеникова деца“, који је рађен у хрватско-српској копродукцији. У копродукцијском пичинг програму „Радови у току“, у оквиру којег се представљају нови филмски пројекти, врло добар наступ имали су и српски аутори. Редитељка и продуценткиња Мина Ђукић, ауторка кратког документарца „Југо, кратка аутобиографија“, представила је свој нови филм „Непослушни“, а редитељ Дарко Лунгулов, заједно са продуценткињом Снежаном Пенев, убедљиво је пред иностраним продуцентима и фестивалским челницима говорио о свом филму „Споменик Мајклу Џексону“.

----------------------------------------------

Омаж Харолду Пинтеру

Џулијен Сендс као Харлод Пинтер

Као посебан догађај овогодишњег издања фестивала у Карловим Варима, памтиће се монодрама „Почаст Харолду Пинтеру“, коју је јуче у препуној Галерији модерних уметности извео филмски, телевизијски и позоришни британски глумац Џулијен Сендс. Представу у којој се користе одломци из Пинтерових песама, која гради јединствени портрет добитника Нобелове награде за књижевност и једног од најзначајнијих драмских писаца 20. века и која све то комбинује са анегдотама из Пинтеровог живота, личним сећањима и препискама деликатно је режирао славни Сендсов глумачки колега Џон Малкович, који је за своју режију добио похвале позоришних критичара.