Футур или кондиционал

Борис Тадић се огласио. И то јасно и гласно: „У тренутку када Влада Србије медијски слави добијање непостојећег датума…“ Па следи: „Србија, нажалост, јуче није добила датум за почетак преговора.“ Коначно: „Јавности се, такође, потпуно непотребно медијски пласира заблуда о томе како ће ЕУ отворити преговоре са Србијом безусловно, што је, наглашавам, апсолутно нетачно.“

Да ли је то тачно? Уколико се, на у Србији уобичајеним начином закључивања, то проверава питањем ко је то рекао, мало је вероватно. Показало се да многе ствари који је наведени рекао нису тачне. Попут оне да статус Косова и приступање Европи нису повезане ствари. А добро се, као председник државе, разумео и у организовање медијског славља или шта је већ у медијима било потребно. Но, уколико се на претходно питање одговара тако што се пажљиво чита шта у документима пише (слово закључка Европског савета), па се потом анализира политички контекст у коме је о том садржају одлучено (дух закључка), произлази да је Тадић у праву.

Идемо редом. Текст закључка Европског савета, члан 19, гласи: „Одлучено је да се са Србијом отворе преговори о приступању. Прва међувладина конференције одржаће се најкасније јануара 2014. Пре тога, Савет (министара) ће усвојити оквир за преговоре што ће потврдити Европски савет на својој редовној седници о проширењу.“ Дакле, нигде кондиционала, све футур! Тако посматрано, одлука је безусловна. Али зашто онда Европски савет, за који се зна да се састаје у децембру, не пре, мора било шта да потврђује? Да је одлука заиста безусловна, онда, једноставно, не би било последње реченице. Али је ипак има. Зашто?

Због тога што је дан раније немачки парламент усвојио декларацију којом се ставља до знања да „…прва приступна конференција између Србије и ЕУ у јануару 2014. године може да се одржи тек када Европски савет установи и потврди потпуно и трајно спровођење преузетих обавеза које проистичу из споразума Београда и Приштине“. Тамо бар знају када заседа Европски савет. Да не буде неспоразума постарала се немачка канцеларка, како у свом обраћању Бундестагу („тек када се у децембру потврди напредак у спровођењу договореног, могуће је да се у јануару одржи прва конференција“), тако и на Видовдан, на конференцији за штампу у Бриселу („имплементација ће бити одлучујућа“). Дакле, тачно је да нема нових услова (формално признавање Косова, на пример), већ је услов само примена оних услова на које се Србија, још у време Тадићевог пуног политичког замаха, обавезала.

То, међутим, не значи да нови услови неће доћи. Иза еуфемизма из декларације Будестага, „правно обавезујућег споразума“ између Београда и Приштине, који је нешто разјаснила канцеларка („пуна нормализација односа“ пре коначног уласка Србије у ЕУ), стоји обавеза формалног признавања Косова од стране Србије. И размена амбасадора, а не официра за везу. Можда ће додатна обавеза бити да српска амбасада у Приштини буде баш у Булевару Била Клинтона. А о обавезама у вези са земљама западно од Дрине засад није било речи. Што не значи да неће.

Па добро, зашто се онда у закључцима Европског савета употребљава футур, а не кондиционал? Једноставно, да би се удовољило свима онима који имају политичку потребу да се поносе безусловношћу датума. При томе се далеко више мислило на високе званичнике Европске комисије, којима је јако битно да после серије неуспеха имају макар некакав успех и који не желе да се створи утисак да Хрватска добија све (чланство), а Србија ништа. И о високим званичницима оних земаља чланица који су, свако из својих разлога, инсистирали да Србија добије безусловни датум. И њима треба омогућити да ово што је усвојено прогласе за своју победу и да се похвале како су управо они, односно њихова земља, били одлучујући у томе. Најмање се мислило о нашим политичким првацима, перјаницама евроентузијазма, мада ће им се допустити да тај футур јавности објашњавају као доказ о безусловности толико жељеног датума. Мада још увек нису пронашли одговор на питање због чега ће све то потврђивати Европски савет.

Невероватно, али истинито: Борис Тадић је у праву, бар у погледу оних реченица цитираних на почетку текста. Попут оног дечака чобанина из народне приповетке, који је у свом селу тако успешно дизао лажне узбуне, сада када говори истину, нико му не верује. Тадићево наслеђе је диктатура политичког маркетинга, медијских кампања, спиновања (ваљда се то тако каже) и свега другог што сви ми у Србији данас проживљавамо и што нас све више удаљава од – стварности.