Пилећи батаци бржи од Колумба

Кокошке су, најмање, сто година стигле пре Кристифора Колумба у Јужну Америку! Како је то, уопште, било могуће?

Одговор је јасан: донели су их Полинeжани, у раздобљу од 1321. до 1407. године, што је готово столеће раније од доласка првих Европљана. Откриће остатака костију са ДНК живине са полинезијског острвља на једном налазишту у Чилеу уверљиво је поткрепило претходну тврдњу.

Налази су недавно објављени у угледним "Списима националне академије наука" (САД) а копља су се ломила минуле три деценије.

Када је шпански освајач Франсиско Пизаро први пут посетио Перу 1532. године, уочио је колику важност Инке придају кокошкама у свакодневном животу и верским обредима. Али како су их запатили, имајући у виду да су припитомљене у Азији, остало је неразјашњено. Одсуство налаза на појединим ископинама на америчком континенту указивало је да их нису пренели први досељеници пре више од десет миленијума када су копненим прелазом допешачили у Аљаску.

Друга претпоставка наводила је да су Полинежани посећивали Америку, доносећи стоку, оставивши свој културни и технолошки печат међу домороцима. Водећи археолози су је, међутим, дуго оспоравали, чак ниподаштавали, сматрајући је више нагађањем него доказом. Ни Алис Сториј са Универзитета Окланд на Новом зеланду није била претерано одушевљена када су је чилеански научници замолили да растумачи "наследни запис" старих костију, ископаних у Ел Ареналу, месту насељеном између 700. и 1390. године.

Поново је успоставила 400 базних парова митохондријске ДНК из чилеанске и костију кокошију ископаних на пет архипелага у Полинезији. Зашто митохондријска ДНК? Зато што се она не мења с протоком времена. Јужноамерички одсечци били су истоветни праисторијским са острва Тонга и Самоа!

Коришћењем радиоактивног угљеника утврђено је да јужноамеричке кости потичу из времена од 1304. до 1424. године, пре него што су се Европљани у 16. веку искрцали на источне обале Јужне Америке. Исти такви "наследни отисци" пронађени су на данашњим кокама са полуострва Араукана у Чилеу, соја који има чуперак на ушима, нема реп и носи плава јаја.

Међу научницима је преовладало опрезно одушевљење да је ово чврст доказ да су се Полинежани сељакали. Хаиме Гонгора, молекуларни генетичар са Универзитета Сиднеј (Аустралија) истиче да је ово важан допринос, али да мали делови древне ДНК могу да испричају делимичну причу. Коначна научна пресуда изискује више наследних података да би се саставило породично дрво негдашњих и савремених кокошака. Археолог Тери Џонс са Калифорнијског државног политехничког универзитета је мање сумњичав, јер постоје убедљиви налази да су Полинежани још у старом веку пловили до Новог света.

Прослављени Тор Хајердал је 1947. на сплаву допловио од Перуа до тихоокеанских острва покушавши да покаже да су исто чинили давни Јужноамериканци. Пре две године су Тери Џонс и Кетрин Клар, са Универзитета Беркли, у једном часопису саопштили да су Полинежани Индијанцима из Калифорније приказали своје сложене удице и дрвене ушивене чамце (кануе). Износе се, чак, научне хопотезе да су житељи полинезијских острва долазили преко Тихог океана у Јужну Америку по слатки кромпир и једну врсту тикве. И та путешествија нису била мање опасна од сличних која су предузимали.

У сваком случају, Атол Андерсон са Аустралијског националног универзитета у Канбери, један од учесника у проучавању ДНК кокошјих костију, упозорава да се, без додатних истраживања, не прецени дотична прекоокеанска размена добара. Иако су кокошји батаци убедљива потврда да су везе постојале.