Краљица естрадне игре

Јесам човек у годинама, али ми понекад оде око, па на оној ружичастој телевизији погледам и разне плесачице наводно модерног балета, извините, денса, и одмах се покајем. Поред толико тужних, жалосних ствари око нас, још ми треба да гледам и те младе и лепе девојке, али јаднице које не знају шта ће са својим телом, играјући као пратња тамо неком фолк певачу. Дрмну левим куком, дрмну десним, падну доле, скоче горе, врте средишњим делом тела, врте, али маште нигде, нигде. Све оне шљокице, лажно перје, шминка, погледи, наручени осмеси дају слику срозаног шоу балета.

Онда ми дође да из свег гласа викнем: Јооој, Локице, где си, куд си, шта нам то уради! Зашто постави тако високе стандарде у џез-балету и шоу плесу, да се сада печемо на тој имитацији имитације естрадног денса. Лако је сада теби. Постала си парадигма високе професионалне, врхунске игре, па си мирне душе могла да се изгубиш, а нас оставиш да те у свом том садашњем јаду спомињемо у најлепшој успомени.

Заиста, где је та мала, тај spiritus movens балетске групе "Локице", та кореографкиња (тако се то сада каже) која је за своје саиграчице била страх и трепет, учитељ и судија? Ало, Локице, где се кријеш у овом Београду?!

– Уја! Ево ме у ресторану "Пире", у Цара Лазара улици. О, хвала Богу, да се неко и мене сетио, баш у време кад обележавам 40 година плесачке каријере. Уф, како је то лепо кад неко пожели да те види у право време, па ме врати својом радозналошћу на дане када сам имала пет година и била мала, мала плесачица у балетском студију позоришта "Бошко Буха" – говори Локица Стефановић, док јој, можда и безобразно, гледам у оне њене крупне, помало сетне, зелене очи, које су некада умеле да испуне и мали екран у жару игре. Први пут је видим уживо и, богами, лепу и врло живахну, а она као и свака срећна мајка, пуног срца и сва преплављена нежношћу, прича о ћерки Огњени, будућем менаџеру мас-медија.

Одувек је желела да буде кореограф. Зато је већ са осам година уписала балетску школу "Лујо Давичо" коју је са успехом завршила. После је пришла балетској групи легендарног Бориса Радака, али се ту није дуго задржала. Ован к`о ован, хоће да буде предводник и нема друге. Основала је своју џез-бал групу која је већ у марту 1967. године имала први наступ. У тој групи су биле и Соња Лапатанов, балерина и данас познати путописац, Весна Ивановић, потоњи доктор наука и сарадник Института "Винча"... Касније су дошле "Локице" и "Нове Локице".

– Ипак, тата је хтео да у породици буде још један инжењер, па сам уписала архитектуру, да тако испуним њему жељу, а и да будем ближа уметности. Сада се кајем за те улудо утрошене године, јер сам имала све услове да у Америци направим врхунску каријеру, али – шта је, ту је. Додуше, ено у Приштини пословне зграде "Ексимкоса", коју сам пројектовала док сам радила у "Инвест бироу". Ту је требало да буде дирекција "Југобанке" за Космет. Само сам једном, 1996. године, видела како изгледа та зграда, производ моје маште, и разочарана небригом о њеном изгледу брзо се вратила у Београд – казује Локица...                                

Локица? Да, да, то је њено крштено име. Побогу, крштена је у Саборној цркви, а за такво име се побринуо тата Жарко, јер је био одушевљен њеним малецким локнама.

– То време од пре тридесетак и више година било је такво да смо чуда могли да стварамо. Мене је одушевљавао италијански "Студио уно". После су дошле сестре Кеслер. Учила сам од врхунских играча тај модерни балет, џез денс, шоу плес, назовите га како хоћете. Касније сам, крајем седамдесетих година, зими ишла у Њујорк и упијала покрете Евлина Ејлија, који је два пута гостовао и на Битефу. Сећам се да сам још загрејана, по повратку из Америке, одмах организовала пробе и из главе "извлачила" упамћене покрете. Тада нисмо користили видео-записе и остале ствари – сећа се Локица дана када је са својим плесачицама јуришала ка савршенству џез-денса.

Можда за њу и њену групу никада нико не би чуо, али та пуста телевизија, музички програми, гостовања у емисијама Ђузе Стојиљковића, групе "Седморица младих", концерти и турнеје са Здравком Чолићем учинили су чудо... "Локице" је 24. јануара 1977. године основао Сања Илић и оне су убрзо постале појам за џез-балет. Све девојчице су почеле да их имитирају, да имају као оне упечатљиве фризуре, костиме...

– Посебно сам била поносна када би нас звали да гостујемо на загребачкој телевизији. Еј, бре, Антон Марти да позове неког из Београда!? Има, међутим, и таквих које је звао, а то су биле "Локице". Сећам се и гостовања када смо као "Нове Локице", уз музику коју је за нас увек бирао Љубомир Вучковић, гостовале у емисији "Стереовизија". Тако смо после учешћа у новогодишњем шоу програму Терезе Кесовије отишле на Брионе и тамо дочекале нову 1980. годину. Памтићу тај дочек и по једном детаљу: за столом у облику потковице Тито седи у врху, а са његове десне и леве стране две празне столице. Кад већ нема супруге до њега, нека буде празна столица и са друге стране. Тужно – каже Локица.

Имала је први приватни балетско-рекреативни студио у ондашњој Југославији. Увелико је те 1981. године женама откривала тајне аеробика, док је Џејн Фонда тек идуће године објавила књигу о тим вежбама.

Памти неправде које је преживела... Ајде, молим те, Локица Стефановић, па њој неко да учини неправду. Како да не. Тако су јој у децембру 1989. године, неколико дана до Нове године, срушили студио од 240 квадрата на углу улица Коче капетана и Маршала Толбухина. Унутра су били поклони за децу. Каже да је била у Београду не би дозволила Грађевинском предузећу "Дом" да сруши зграду у којој се још од 1908. године налазила кафана "Нови Београд". Нека службеница је тада рекла: "Некоме Нова година донесе поклоне, а некоме рушење".

– Била сам у породилишту када је на телевизији ишао директан пренос затварања Зимске олимпијаде у Сарајеву 1984. године. Гледала сам у лекарској соби како тече завршна церемонија у хали "Зетра", очекујући да репортер Драган Никитовић помене и моје име као кореографа групе од 180 плесача за тачку названу "Не заборави Сарајево", а уз музику Корнелија Ковача. Заврши се пренос, помињу неког Славка, а ја као да нисам видела Сарајево. Е, хтела сам да пукнем од муке – одмахује руком Локица. Све је то сада прошлост.

Шест година (од 1993. до 1999) на Трећем каналу је имала свој најпре двочасовни, а потом једночасовни шоу програм, који је био испуњен фитнесом. Престала је да ради кореографију оног тренутка када је осетила да девојке долазе на пробе само да би то одрадиле, без воље и без маште. А кад тога нема – нема ничега.